Кад је млеко јефтиније од минералне воде

Ни немачки месари занатлије као и мали пољопривредници нису поштеђени сурове конкуренције које долазе као спрега индустрије и трговинских ланаца. Они диктирају и смањују цене на захтев потрошача, што је довело до озбиљних проблема, због чега су месари пре два дана тражили да се састану с Ангелом Меркел.

Како наводи „Дојче веле”, то је и политички проблем – немачки пољопривредници већ дуго протестују због тога што им се сада намећу још и нови прописи за заштиту животне средине. Недавно су се побунили и због цене млека, јер им је несхватљиво га купци млеко често плаћају јефтиније него поједине врсте минералне воде. Министарка пољопривреде жели у суштини да уведе већ постојеће смернице Европске уније усмерене против непоштене тржишне утакмице. Али трговачки ланци се томе жестоко противе и тврде да су и они заправо немоћни. Шта могу, кад потрошачи прво гледају на то колика је цена?

Медији су зато уверени да ће најављени састанак на који су позвани сви актери у ланцу снабдевања бити „још један покушај да се реши нерешиво”.

Јерг Ерхингер на интернет страници своје мале месаре у Берлину уверава своје муштерије: „Још има стварно добрих месара.” Не жели ни да чује да у месу које он продаје има додатака и појачивача укуса. Сарађује само с пољопривредницима из околине, а животиње се тамо држе како и доликује, пише „Дојче веле”. Али све то има и своју цену: пилетина код њега кошта 15 до 16 евра за килограм, док у супермаркету можете да је купите за 2,99 евра. Он се још некако држи, јер му се месара налази у богатијој берлинској четврти, али је изузетак. Како се истиче, месари и пољопривредници као што је он, који желе на тај начин да производе и продају храну, прави су патуљци према моћи трговачких ланаца. Четири највећа – „Алди”, „Реве”, „Лидл” и „Едека” – држе 85 одсто тржишта прехрамбених намирница. Седамдесет одсто њихове понуде меса је на попусту, а то још више повећава притисак на пољопривреднике и мале продавнице.

Није проблем у тражњи, јер Немци и даље воле месо које им је на столу практично сваког дана, по потрошњи је у самом светском врху. Међутим, познати су и по штедљивости издаци за храну су им међу најнижим на свету, што значи да се трговачки ланци међусобно такмиче у понуди. Локални пољопривредници по правилу су превише мали да би могли да покрију толику тражњу, тако да су главни испоручиоци велики комбинати.

Највеће немачке кланице и прерађивачи остварили су у 2018. промет од око 27 милијарди евра. Познато је како се постиже нижа цена меса – нижим платама за раднике, али и брзим узгојем животиња да би што пре постигли довољну масу за клање, пише „DW” и истиче да је, с друге стране, у Берлину све донедавно било још стотинак самосталних месара, а данас их само двадесетак.

Ехингер зна, велика већина потрошача нема времена за дуго кување већ припремају јело на брзину од практично полуготових намирница. Свестан је да је за узгајиваче и мале трговце ово практично изгубљена битка. Јер није проблем само месо, већ и банална питања као што је, рецимо, место за паркирање: купцима је неупоредиво једноставније да оду у неку велику самопослугу која има свој паркинг, него да траже место за паркинг у четврти у центру града. Постоје још неке идеје, па и предлог да се месо изузме из групе основних производа, па порез на додату вредност (ПДВ) онда не би био седам, већ 19 одсто. На тај начин би се у државну касу слило око 3,5 милијарде евра, што би могло да се искористи за побољшање услова држања животиња. Али медији постављају питање – ко би заиста био спреман да плати пилетину не три, него 15 евра по килограму.

О проблематичним односима произвођача и трговаца већ дуго се говори. Тај проблем присутан је на готово свим тржиштима. Вероватно највећи су дугачки рокови наплате, што додатно слаби мале произвођаче који најчешће немају тако добре уговоре као велике индустрије. До пре неколико деценија произвођачи су били доминантни. С развојем модерних трговинских ланаца, ствари су се промениле.

Баш због тога, прошле године у ово време Европски парламент је усвојио нови сет правила којим се успостављају минимални стандарди заштите којима се забрањују специфичне непоштене праксе на које годинама упозоравају мали произвођачи хране. Забрањено је одложено плаћање кварљиве хране, отказивање испоруке у последњем тренутку, једностране или ретроактивне измене уговора. Више није могуће приморавање испоручиоца да плати за кало, а великим играчима је забрањено одбијање да потпишу уговор с добављачима, што се често догађало. Питање је колико су реално произвођачи задовољни овим мерама.