Уби нас прејака либерализација

Још почетком 2001. тадашња СР Југославија, односно Србија, прихватила је, или су јој наметнуле међународне финансијске институције, концепт привредних реформи и мера економске политике са врло озбиљном конструкционом грешком. Суштина те фалинке је претерана либерализација увоза и вођење новог задуживања у иностранству, продаја предузећа и друге имовине странцима, донација и портфолио инвестиција – као редован девизни прилив. И, наравно, као последица тога, све прецењенија вредност динара, изјавио je за наш лист професор др Млађен Ковачевић, осврћући се на све веће макроекономске неравнотеже у нашој привреди. 

Маја 2001. просечна царинска стопа са 14,9 сведена је на 9,4 одсто. У тој истој години Румунија је, на пример, имала просечну царинску стопу око 18, а Бугарска око 15 процената. Реч је о земљама чије привреде нису биле изложене вишегодишњим санкцијама и НАТО бомбардовању. Определиле су се за постепено смањивање царина како би се привреда временом прилагодила и спољнотрговински дефицит држао под контролом.

Наши самозвани „визионари” економских реформи, подсећа др Ковачевић, обећавали су брз улазак у Светску трговинску организацију, па је вероватно и то био један од разлога нагле либерализације. Међутим, то веровање је било без основа. Кина је, напомиње, примљена у СТО са просечном царинском стопом од око 12 процената, уз обећање да ће се она у наредним годинама смањивати.

Током преговора са Црном Гором о хармонизацији царинских стопа, Србија је додатно смањила царину, па је просечна стопа сведена на седам одсто. Новим царинским законом, усвојеним 2006. године, царине за низ производа нешто су повећане, па је сада просечна непондерисана царинска стопа око 8,7 одсто. С обзиром на врло тешко стање у привреди претходних година, нагла либерализација увоза била је економски потпуно нерационална. Она је последица незнања или жеље тадашњих званичника да буду „већи католици од папе”.

Шта смо добили, а где настрадали?

Од позитивних елемената за такву политику ваља споменути и, према оцени званичника ММФ-а, осетно нижу инфлацију, добру понуду увозне робе и услуга по атрактивним ценама, што је резултирало снажним притиском на домаћа предузећа да повећавају продуктивност и унапређују квалитет производа и услуга и других неценовних фактора конкурентности.

– Списак негативних ефеката је – тврди наш саговорник – много дужи и тегобнији. Огроман раст увоза робе и услуга. Од око 3,5 милијарди долара (колико је износио 2000) лане је догурао до 21,7 милијарди долара, око 6,2 пута већи. Толики увоз је угушио домаћу производњу која је прошле године још била мања него 1998. Опао је број запослених, а спискови на „бироима рада” су знатно дужи. Повећана је зависност привреде од увозних сировина и репродукционих материјала, јер су њихове цене, изражене у динарима, све конкурентније у односу на домаће.

(/slika2)Због свега тога, упозорава др Ковачевић, спољнотрговински дефицит је лане скочио на чак 9,5 милијарди долара. Ове ће, како се прибојава, ако се настави раст остварен у прва три месеца, премашити 13,5 милијарди долара. Почели смо олако да се задужујемо у иностранству. Спољни дуг је крајем 2000. био 10,83, а крајем марта ове године, и поред отписа дела дуга према Париском и Лондонском клубу и превременог враћања обавеза ММФ-у и Светској банци, у збирном износу од преко шест милијарди долара – достигао је готово 28,5 милијарди долара.

Од 2002. до краја 2007. потрошили смо нето 42 милијарде долара пристиглих по свим основама, али нисмо подигли ниво инвестиција у односу на БДП. Да невоља буде већа, Србија је пала на ранг-листи земаља по конкурентности Светског економског форума. Налази се на неславном 91. месту од 131 земље, које дају 98 одсто светског БДП-а.

И на крају, подвлачи др Ковачевић, из Србије траје несмањен одлив мозгова. По интензитету тог одлива, налазимо се на још неславнијем 126. месту по Светском економском форуму.

Ове и још многе тешкоће, с којим се годинама суочава наше економија, само су део проблема са којима нова влада, које год „боје” била, мора да се ухвати у коштац.

– Наслеђе је тешко, а ни перспективе неће бити много боље – каже на крају др Ковачевић – ако се у постизборним договорима ударе лоши економски темељи испуњавањем нереалних предизборних обећања.

-----------------------------------------------------------

Опет о реалности курса

– Ових дана сва средства информисања истичу да су цене пољопривредно-прехрамбених производа у Србији знатно више него у окружењу. То је, пре свега, последица чињенице да се цене тих наших производа, изражене у динарима, деле са 81-82, колико износи вредност евра. Ако би се те цене делиле са, на пример, 150, колико би могла бити реална вредност евра, слика би била сасвим другачија – сматра др Ковачевић.