Каквом друштву тежимо

У нашем актуелном политичком дискурсу влада права конфузија. Могући разлог ове пометње јесте то што никад нисмо успели да успоставимо равнотежу између три стуба власти: законодавне, судске и извршне. Извршна власт одувек доминира, па је и несвесно поимамо као природно стање. Многи грађани не виде европски систем вредности и на њему засновано правосуђе као најбољу легислативу на свету, већ Европску унију поимају само као технички развијенију средину, у много чему чак гору од наше. Зато је важно подсетити се неких основних политичких појмова.

Данас у свету постоје два основна облика: реална и номинална демократија. Реална демократија темељи се на поменутим стубовима моћи и на њима заснованим независним институцијама, које надзиру државни апарат да ради по уставу и закону. Номиналне демократске државе називају се и етатистичке државе. Термин етатизам је настао почетком 19. века, а у наш политички дискурс га је увео филозоф Светозар Стојановић (1931–2010), посветивши му и књигу „Од марксизма до етатизма са људским ликом”. Главна одлика овог типа држава јесте првенствена брига о самом државном апарату.

Ово су појмовно чисти модели, какви постоје само у теорији. И државни апарат сваке демократске државе тежи својој хомогености и монолитности – то је нужна одлика сваког тима да би ефикасно функционисао, као што, с друге стране, и етатистичка држава мора да води рачуна о интересима народа да би спокојно владала; у противном би становништво било незадовољно и потенцијално подривало апарат власти. Но разлике су огромне – Карл Попер, велики мислилац 20. века, ефектно их је сублимирао у називима – отворено и затворено друштво.

Након пада Берлинског зида Фукујама је у књизи „Крај историје” изложио тезу да је само питање времена када ће све државе постати правно уређене и демократске, односно да ће сви други типови државе, са заједничким именитељем етатизма, ишчезнути са историјске сцене, а сви односи међу државама бити искључиво партнерски (такмичарски), а не непријатељски. То уверење је темељио на чињеници да је демократски систем у сваком погледу без премца – да је најхуманији, економски најефикаснији, најправичнији, стваралачки најповољнији... Убрзо су се, међутим, неки етатистички режими консолидовали и стабилизовали. Како је то било могуће? Заузевши јавна гласила, овладали су и јавним мњењем – показало се да је тоталитаристички рецепт задобијања већине загарантован формулом: сто пута поновљена лаж постаје истина, што важи под условом да нема друкчијег мишљења. Ово демагошко откриће не би било довољно за трајно одржање недемократске власти да није извесног државног труда и за потребе грађана. И етатистички режими настоје да привреда напредује и да расте стандард, а захваљујући популистичким мерама и монополу на информације често успевају да изграде позитиван имиџ, чак и утисак о компаративној предности над ривалским системом.

Ако је привреда неминован заједнички именитељ оба типа државе, у чему је разлика? У томе што је у истински демократској држави слободна конкуренција у свим областима живота – политичком, привредном, културном... док је у етатистичким државама главни акценат на (само)одржању државног апарата. Иако и етатистичке државе имају на папиру правне норме као демократске земље, правосуђе функционише као позориште лутака – влада вуче све конце. Сетимо се чувеног совјетског устава из 1936. Стаљинов секретар Бажанов га је скицирао, а Стаљин похвалио, са само једном напоменом: да у устав унесе и слободу штампе, збора и договора. Запрепашћен захтевом, Бажанов се правдао: „То би људи злоупотребљавали”, но Стаљин му је узвратио: „Али ми то нећемо дозволити!” Тај устав је проглашен најбољим на свету, а знамо да се у пракси друкчије мишљење плаћало робијом у Сибиру, а често и животом.

Главна разлика два типа власти није у теорији – већина правних норми је слична – већ у пракси. У етатистичким државама апарат власти, ослоњен на службу безбедности – а пресудно њоме као континуитету поретка и условљен – функционише као господар, а не као сервис друштва. Друштвена динамика је сведена на нужни минимум – замена умрлих или онемоћалих кадрова; замена мање послушних још послушнијима... Политички мандати, захваљујући манипулацији јавним мњењем и миту о вођи као богомданом, незаменљивом владару, остају у истим рукама – вођа сели своју свемоћ без обзира на своје звање у државном апарату.

Квалитет живота у демократским државама неупоредиво је бољи него у етатистичким – довољно је поменути само елементарне показатеље: слободу избора, слободу јавне речи, стваралачке слободе и лични стандард. Право на друкчије нема премца. Друкчије је душа напретка.

Књижевник, Београд
 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа