Kakvom društvu težimo

U našem aktuelnom političkom diskursu vlada prava konfuzija. Mogući razlog ove pometnje jeste to što nikad nismo uspeli da uspostavimo ravnotežu između tri stuba vlasti: zakonodavne, sudske i izvršne. Izvršna vlast oduvek dominira, pa je i nesvesno poimamo kao prirodno stanje. Mnogi građani ne vide evropski sistem vrednosti i na njemu zasnovano pravosuđe kao najbolju legislativu na svetu, već Evropsku uniju poimaju samo kao tehnički razvijeniju sredinu, u mnogo čemu čak goru od naše. Zato je važno podsetiti se nekih osnovnih političkih pojmova.

Danas u svetu postoje dva osnovna oblika: realna i nominalna demokratija. Realna demokratija temelji se na pomenutim stubovima moći i na njima zasnovanim nezavisnim institucijama, koje nadziru državni aparat da radi po ustavu i zakonu. Nominalne demokratske države nazivaju se i etatističke države. Termin etatizam je nastao početkom 19. veka, a u naš politički diskurs ga je uveo filozof Svetozar Stojanović (1931–2010), posvetivši mu i knjigu „Od marksizma do etatizma sa ljudskim likom”. Glavna odlika ovog tipa država jeste prvenstvena briga o samom državnom aparatu.

Ovo su pojmovno čisti modeli, kakvi postoje samo u teoriji. I državni aparat svake demokratske države teži svojoj homogenosti i monolitnosti – to je nužna odlika svakog tima da bi efikasno funkcionisao, kao što, s druge strane, i etatistička država mora da vodi računa o interesima naroda da bi spokojno vladala; u protivnom bi stanovništvo bilo nezadovoljno i potencijalno podrivalo aparat vlasti. No razlike su ogromne – Karl Poper, veliki mislilac 20. veka, efektno ih je sublimirao u nazivima – otvoreno i zatvoreno društvo.

Nakon pada Berlinskog zida Fukujama je u knjizi „Kraj istorije” izložio tezu da je samo pitanje vremena kada će sve države postati pravno uređene i demokratske, odnosno da će svi drugi tipovi države, sa zajedničkim imeniteljem etatizma, iščeznuti sa istorijske scene, a svi odnosi među državama biti isključivo partnerski (takmičarski), a ne neprijateljski. To uverenje je temeljio na činjenici da je demokratski sistem u svakom pogledu bez premca – da je najhumaniji, ekonomski najefikasniji, najpravičniji, stvaralački najpovoljniji... Ubrzo su se, međutim, neki etatistički režimi konsolidovali i stabilizovali. Kako je to bilo moguće? Zauzevši javna glasila, ovladali su i javnim mnjenjem – pokazalo se da je totalitaristički recept zadobijanja većine zagarantovan formulom: sto puta ponovljena laž postaje istina, što važi pod uslovom da nema drukčijeg mišljenja. Ovo demagoško otkriće ne bi bilo dovoljno za trajno održanje nedemokratske vlasti da nije izvesnog državnog truda i za potrebe građana. I etatistički režimi nastoje da privreda napreduje i da raste standard, a zahvaljujući populističkim merama i monopolu na informacije često uspevaju da izgrade pozitivan imidž, čak i utisak o komparativnoj prednosti nad rivalskim sistemom.

Ako je privreda neminovan zajednički imenitelj oba tipa države, u čemu je razlika? U tome što je u istinski demokratskoj državi slobodna konkurencija u svim oblastima života – političkom, privrednom, kulturnom... dok je u etatističkim državama glavni akcenat na (samo)održanju državnog aparata. Iako i etatističke države imaju na papiru pravne norme kao demokratske zemlje, pravosuđe funkcioniše kao pozorište lutaka – vlada vuče sve konce. Setimo se čuvenog sovjetskog ustava iz 1936. Staljinov sekretar Bažanov ga je skicirao, a Staljin pohvalio, sa samo jednom napomenom: da u ustav unese i slobodu štampe, zbora i dogovora. Zaprepašćen zahtevom, Bažanov se pravdao: „To bi ljudi zloupotrebljavali”, no Staljin mu je uzvratio: „Ali mi to nećemo dozvoliti!” Taj ustav je proglašen najboljim na svetu, a znamo da se u praksi drukčije mišljenje plaćalo robijom u Sibiru, a često i životom.

Glavna razlika dva tipa vlasti nije u teoriji – većina pravnih normi je slična – već u praksi. U etatističkim državama aparat vlasti, oslonjen na službu bezbednosti – a presudno njome kao kontinuitetu poretka i uslovljen – funkcioniše kao gospodar, a ne kao servis društva. Društvena dinamika je svedena na nužni minimum – zamena umrlih ili onemoćalih kadrova; zamena manje poslušnih još poslušnijima... Politički mandati, zahvaljujući manipulaciji javnim mnjenjem i mitu o vođi kao bogomdanom, nezamenljivom vladaru, ostaju u istim rukama – vođa seli svoju svemoć bez obzira na svoje zvanje u državnom aparatu.

Kvalitet života u demokratskim državama neuporedivo je bolji nego u etatističkim – dovoljno je pomenuti samo elementarne pokazatelje: slobodu izbora, slobodu javne reči, stvaralačke slobode i lični standard. Pravo na drukčije nema premca. Drukčije je duša napretka.

Književnik, Beograd
 

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista