Русија је пикирала Пољску

Специјално за „Политику”
Москва – Варшава је ослобођена од Немаца 17. јануара 1945. Тешко је то порећи јер је током совјетске војне операције немачка војска била избачена из Варшаве или, тачније, из њених рушевина, преосталих после Варшавског устанка. Међутим, то ослобађање, с тачке гледишта пољске историје, извршили су псеудоослободиоци: у Варшаву су ушле совјетске трупе и делови просовјетске Армије Људове, који су прошли разореним градом с пољским заставама. Као резултат тога Пољска је до 1989. била лишена квалитетног државног суверенитета. Са совјетске, а сада и с путинске тачке гледишта, таква оцена догађаја представља недопустиву незахвалност.

Помирити оба становишта данас је апсолутно немогуће, а у перспективи – веома је сложено. Некакво међусобно разумевање појавило се за време перестројке, док данас уместо њега имамо потпуни раскорак.

Споља гледано он је изражен, делимично, самим односом према том дану, 17. јануару 1945. Пољаци га званично никако нису обележили. У Москви, насупрот томе, обележили су га званично, с великом празничном почасном паљбом.

Сурово супротстављање путиновској Русији у Пољској у години 75. годишњице победе над Немачком одвија се из два разлога. Први је историјски. Други је оштро политички.

Историјски разлог повезан је са чињеницом да је „југовина”, која се појавила у време перестројке и која се манифестовала кроз зближавање људских и социјалних вредности, сада заклоњена повратком старих амбиција и претензија. Ствар је дошла до тога да је, с данашње руске тачке гледишта, Пољска готово провокатор Другог светског рата, а не његова жртва. С пољске пак тачке гледишта, тоталитаризам немачког и совјетског обрасца је идентична појава и, пре свега, за Пољску, која је све његове „лепоте” осетила као масовне репресије с две стране. Споразум Рибентроп – Молотов (Стаљина – Хитлера), који је предодредио „четврту поделу” Пољске, постао је смртоносан за пољску државност. Стекавши независност 1989. године, Пољска је напокон добила могућност да се присети својих трагичних односа с Русијом.

Но, нагло заоштравање пољско-руских односа у вези је, пре свега, с политичком конјуктуром. Када се Путин током јесени неколико пута враћао на пољску историју и без преседана оштро оценио пољског амбасадора у нацистичком Берлину Јузефа Липског као „ђубре” и „антисемитску свињу” (поводом његовог разговора с Хитлером, где је амбасадор заподенуо питање јеврејске емиграције из Европе и предложио Хитлеру да као подршку подигне споменик у Варшави; ето, један такав дипломатски потез), проблем заправо није био у Липском. Пољска управо сада, у наше време, смета руском председнику да поново лансира своје односе с Европом у своју корист (што се тиче користи за Европу, то је већ друго питање).

Противљење Европе политици Москве, пре свега у Украјини, временом је помало „изгубило боју” и испуцало. Макронова Француска је у себи открила жељу да се креће у правцу неоголизма. Италија је у великој мери одустала од жеље да се уопште расправља с Русијом. Најзад, у Немачкој интерес према пословним контактима с Русијом („Северни ток 2” и много тога другог) почиње да се преплиће с моралном страном посла. Па и у Америци Трамп такође на свој начин сигнализује да жели да доведе у ред односе с Русијом. У контексту тога што сам председник Украјине такође тражи контакте с Путином ради решавања донбаског проблема, омекшавање западне позиције постаје ако не и оправдано, онда макар разумљиво.

И само Пољска, пре свега Пољска, а за њом и земље Балтика, које су на себи осетиле све радости совјетске власти још више него њихови пољски пријатељи, не жели да иде на политички компромис. А он је тако очигледан. Русија сања о „Јалти 2”, договору који ће јој дати могућност да одреди своје зоне утицаја, где се нико више не би гурао, а по могућству – да створи нешто налик на Совјетски Савез. И иако у Кремљу тврде да нови Совјетски Савез није могућ, јасно је да Пољаци апсолутно томе не верују. Па они знају из свог искуства, а сада и из искуства Украјине, да се Русија историјски наоружала филозофијом царева, комуниста, а такође и садашњих гопника: никада ништа на признати, ако теби то не одговара, ако је против твојих интереса.

Напад на Пољску Русији ништа неће донети. Пољска је научила да се супротставља Русији, добро зна свог географског суседа с његовим апсолутистичким вредностима. Пољска, безусловно, има своје историјске грехе, има промашаје, укључујући и садашње националистичке тенденције њене власти. Међутим, ако се дирају болна места Пољске, своја сопствена ће истог часа да се помоле. У Пољској је, независно од епизоде с Липским, постојао антисемитизам, али уколико се присетимо почетка педесетих година 20. века, онда је стаљински рат с космополитизмом, који је прерастао у отворени антисемитизам, истинска катастрофа. Наравно, никоме не можеш да забраниш да мисли да ће Запад да изврши притисак на Пољску и да је натера да омекша у односу према Кремљу који се игра с појмом антисемитизма, који напиње Запад. Но, пре ће се Русија променити, него што ће се Пољска предати, преставши да инсистира на своме.

*Руски писац и критичар

Превела с руског Мелина Панаотовић