Без „парадајз туриста”, молим

Само су две одреднице, после свега што се на овим просторима догађало током протеклих година, блиске српским туристима када крећу на годишње одморе а дестинација је – море. Једна је Грчка, друга, Црногорско приморје.

„Политикина” туристичка патрола определила се да посети Црну Гору и види шта је остало од оне, некадашње тако омиљене „српске” обале, од Улциња, преко Петровца, до Будве, Тивта и Херцег Новог, која је током јула и августа врвела од наших људи који су у дугим колонама, породично, са препуним гепецима којекаквих ствари и намирница кретали пут мора на „заслужени” одмор.

Да ли је некадашње одредиште број 1 изгубило нешто од своје привлачности, има ли наде за „наше” и данас, када је тамо завладао евро, и што је још важније немилосрдни „капитализам” на балкански начин.

Опремљени стрпљењем и богами многобројним причама добронамерних и оних других, кренули смо, погађате, ка Будви, најомиљенијем одредишту наших туриста. Прва брига била нам је саобраћај, односно време за почетак пута. Најбоље је рано ујутру, већ од шест сати. Определили смо се за руту Београд, Топола, Рудник Чачак и даље Ибарском магистралом. Он је и најкраћи и најбржи. Ишли смо аутопутем и изашли на Мали Пожаревац, па преко Младеновца, веома брзо. Од Тополе до Рудника је пут добар, али кривудав и треба бити опрезан због камиона којих, додуше, нема много и чији су возачи пажљиви. До Рудника пут траје око један час, затим следи деоница до Чачка, без икаквих проблема. Мало је оптерећен углавном лаким комерцијалним возилима, али пут је добар, обележен, нема рупа, а ни превише полицијских патрола. Возачи углавном поштују прописе, што је најважније. Од Чачка до Ужица се стиже за око један час, нешто оптерећенијом деоницом, да би од Ужица, преко Златибора вожња представљала право задовољство, добрим и широким путем који на узбрдицама има додатну саобраћајну траку за претицање споријих возила, камиона и аутобуса. Одморишта уређених, међутим, нема. Тек понегде поред пута парче земље за два-три возила. Лепоте Златибора тако остају за нама. До Нове Вароши, стигло смо брзо, укупно од Београда требало нам је нешто више од три часа. Додуше путовали смо снажним „мерцедесом” захваљујући сарадњи са компанијом Мерцедес Бенц Србија. Али, прописе смо доследно поштовали, са, разумећете, повременим прекорачењем дозвољене брзине… Полиције је било спорадично и углавном као превентива и опомена недисциплинованим возачима, оних злогласних „заседа” није било. Од Нове Вароши пут је већ нешто лошији, нема рупа, али има закрпа, посебно у долини Лима, али није био оптерећен и све је ишло без проблема, брзо и удобно.

На границу са Црном Гором стигли смо за нешто више од четири часа. Гужве нема осим дуге колоне камиона који чекају на царинску процедуру. Љубазни полицајци и цариници не праве посебне проблеме. Питамо шта од хране може да се унесе.

- Све, али у разумним количинама – одговара весело цариник. Не може гајба парадајза, више од килограма, два меса, не могу ни лонци и шерпе сарми, гулаша и слично, што није редак случај. Не могу ни друге намирнице у већим количинама јер могу да служе за препродају – каже уз смешак.

Пут настављамо према Мојковцу и Бијелом Пољу, без много саобраћаја, али у овим градовима нас је дочекала гужва. Много света на улицама, много возила, доста недисциплинованих возача, треба бити опрезан. Путујемо све спорије, а време је већ и за одмор. Поред пута, као и у Србији, понеки паркинг, али неуређен, доле је макадам, има прашине и отпадака, и поред табли које апелују: „Нека буде чисто”. Нема ни посебних тоалета, једино у некој успутној кафани, а што се тиче хигијене и она је на овдашњем нивоу. Значи није нас одушевила.

И, све иде по реду вожње до Колашина. Ту већ почињу проблеми због радова на путу. На раскрсници код овог града – семафор. Радови у току. Чекамо петнаестак минута… Потом једна од најтежих деоница кроз кањон Мораче. Све је више камиона, шлепера, узбрдица је, али за наш „мерцедес” нема проблема. „Југићи” и „стојадини” већ имају муке. Кривине су кратке, претицање ризично, углавном се путује јако споро. На десетак километара од манастира Морача почињу прави проблеми. Мало, мало, па застој. Семафор пропушта наизменично из једног и другог правца. Поправљају се тунели, кратки мостови, чекање је све дуже, време одмиче, али треба бити стрпљив. Неки са црногорским таблицама нису, обилазе заустављену колону. Ми, нормално, не смемо… не познајемо полицајце. Надали смо се да ћемо бити бржи, али нада се овде изјаловила. Већ путујемо више од шест часова, а до Подгорице је још скоро 130 километара. Ипак, од манастира Морача све је чисто, нема много саобраћаја, али је вожња јако опасна, асфалт је клизав, а почиње и кишица. То је најопаснија деоница за путнике из Србије. Црногорци возе брзо, овде је возачка сујета јако изражена. Чим нас угледају у ретровизору, одмах додају гас. Е нећеш ме ти, вала, престићи… мора да кажу у себи…

Нерви нас не издају, приближавамо се Подгорици и у густ саобраћај улазимо око 14 часова. Иза нас је, дакле, осам сати вожње. Рачунамо, још један сат и у Будви смо.

Али, не лези враже. Излаз из Подгорице практично не постоји. Свуда радови на улицама које воде из града према мору, и крај је радног времена. Милимо у непрегледној колони уз буку грађевинских машина, камиона са бетоном и шљунком. Неки возе и тротоаром. Раде се обилазнице. Па зар сада пред саму сезону? То нисмо очекивали.

Најзад прелазимо Скадарско језеро и одличним путем кроз тунел Созина, стижемо испред Петровца. Магистрала није оптерећена, видљиво је да нема много туриста, посебно оних моторизованих. Пред Будву, у Бечићима, опет радови. Прашина и тешки камиони, пејзаж је сив. Како ће дочекати туристе у јулу и августу? Не знамо, али слика је далеко од оне коју смо задржали у сећању. У Будви нема гужве, туриста мало. Доминирају Руси и нешто нових „западњака” из Чешке, Словачке. Међу Русима много је младих, модерно су обучени чак и пренападно… посебно девојке. Поред пута све је више реклама за издавање и продају апартмана који се масовно граде свуда где се нашло згодно место. Многе су на руском језику. Од града према брдима мноштво новопросечених, невероватно стрмих улица које воде према новоизграђеним насељима. И понеки кафићи имају рекламе на руском. Прича о руској најезди на овај део Јадрана није без основа.

(/slika2)У овом бисеру Црногорског приморја тражимо смештај. Нисмо га пре пута обезбедили. Покушавамо да нађемо туристичке информације. На табли на улазу у центар града стоји путоказ. Али тамо где би требало да буде – велико градилиште. Питамо, али нико не зна. Чак ни таксисти којих има чини се више него у Београду. Љубазни су, али не знају! Паркирамо у центру за евро и по по сату и крећемо у авантуру. Имамо срећу. После пола сата у Старом граду на самом улазу, скривен међу кафићима и ресторанима, мали улаз у туристичку агенцију.

– Има соба, ту одмах, изнад ресторана преко пута – каже љубазна службеница, за једну ноћ цена је 63 евра. Можда ће вам сметати музика која траје до дубоко у ноћ…?

У реду, дај шта даш, после скоро пола дана вожње коначно на одредишту.

Размишљам, почетак је јуна. Шта ће бити у шпицу, када колоне крену пут мора? Не завидим ником ко се определи за овај део Јадрана.

На улицама Будве, Петровца који смо посетили касније, слика иста: нема много туриста нема гужве, нема возила. Да ли ће се слика променити у јулу и августу, не знамо, али једно је извесно: за наше људе ово је права авантура, за коју се, ако желе да се окупају на некада нашем мору, морају добро припремити и наоружати стрпљењем. И што је још важније, нису више најдражи гости. Домаћини су љубазни, али паре доносе други, пре свих Руси, а то се мора уважити…

О повратку до Београда не треба много трошити речи. Слика је иста, с тим што нас је, опет после осмочасовне вожње, по јакој киши, код Лучана сачекао затворен пут и обилазак око Чачка. Разлог нам није био познат. Трајало је то додатна два напорна сата, да бисмо Београд угледали тек у сумрак.

Владимир Дедић

-----------------------------------------------------------

Цене београдске, казне високе

Оно што нас је посебно занимало током посете Црној Гори биле су цене, у ресторанима, на тржници, на плажама, у саобраћају, и другим местима. Јер, у Црној Гори се све плаћа. Кажу, и овде је капитализам…

Што се тиче саобраћајних прекршаја ту је ствар јасна. Полиција је уљудна, нема их превише на путевима и не чини се да вребају стране туристе из Србије.

Како смо сазнали од вође патроле на путу испред Петровца, кажњавају само оне који баш претерују. Што се закона тиче он је јасан: нема ни чашице алкохола током вожње. Значи – нула промила. Преко тога следи привођење у станицу полиције и судији за прекршаје, до „отрежњења”, уз одузимање возачке дозволе. За невезивање сигурносног појаса казна је 15 евра, за телефонирање током вожње – 20 евра, за неукључивање обореног светла током дана – 30 евра. За прекорачење дозвољене брзине од 60 км на час до 100 км, казна је 30 евра. Преко тога следи судија за прекршаје и одузимање дозволе. У насељеном месту, где је ограничење 40 км на час, ако возите 70 км, оде дозвола!

За оне који ће током боравка у Црној Гори куповати храну на пијацама и маркетима наводимо цене неких од најважнијих артикала. Тако, килограм парадајза (не баш овдашњег квалитета) стаје 1,54 евра, поморанџи 1,45, зелена салата стаје 0,75 евра, једно јаје најбољег квалитета 0,15 евра. Сличне цене за ове намирнице су и у Београду. Килограм свињског меса од бута је 5,50 евра, свињског врата 4,60, килограм млевеног мешаног меса за роштиљ је 5,40 евра, пилетина 2,50 евра…

Уље марке „витал” стаје 2,09 евра.

У ресторанима цене су сличне овдашњим. Што значи да се може ручати кувано јело за 2,50 евра, свињско печење стаје 13 евра за килограм, комплетан ручак (предјело, супа и главно јело) три евра. Ако се преплатите на три оброка дневно коштаће вас осам евра, што и није тако много. Пиво домаће производње (0,33 лит.) стаје 2,5 евра, а страно, познатих европских произвођача исте литраже је 3,5, до четири евра.

---------------------------------------------------------------

Најскупље услуге на плажама

Верујемо да ће посебно занимати наше људе који се определе за летовање на Црногорском приморју цене услуга на плажама. У Будви, како смо сазнали од наших саговорника у туристичкој агенцији, крећу се од плаже до плаже, односно од власника до власника. Јер, овде је, кажу, све приватно. Дакле за улазак на плажу платићете од два до три евра. Коришћење лежаљке је између три и пет евра, а сунцобрана од пет до седам евра. Па ко воли нек изволи. Знатно је јефтиније ако изаберете неку плажу изван главних туристичких места (Будве, Петровца, Бечића), али то захтева превоз колима. Једна од најчувенијих плажа је Јаз, где су услуге много јефтиније, али ова прелепа плажа не делује баш најуређеније. Много је смећа око и иза монтажних објеката у којима се може добити све, од пића, до хране упола цене у односу на будванске.

---------------------------------------------------------------

Цене горива сличне овдашњим

На пумпама у Црној Гори цене горива сличне су као у Србији. Додуше, мало, али незнатно, варирају од пумпе до пумпе. У просеку безоловни бензин стаје 1,27 евра, суперплус од 100 октана је 1,40 евра, евродизел 1,28 евра и дизел са ознаком Д – 2 1,26 евра. Све популарнији гас, који се може наћи на скоро свим пумпама стаје – 0,67 евра.

-------------------------------------------------

Опрез, Паркинг сервис

Оно чега се треба највише плашити јесу „услуге” Паркинг сервиса. Ако којим случајем оставите аутомобил на месту где то није дозвољено (а у центру скоро нигде није), веома брзо ћете имати посла са пауком. Цена његових „услуга” је 50 евра.

Има, међутим, обезбеђених паркинга свуда и најбоље је њих користити за краћа задржавања. Цена паркирања за један сат поред хотела „Авала”, дакле испред самог Старог града, стаје 0,7 евра у времену од 6 до 22 часа. Од 22 до шест ујутру цена је евро и 20 за сваки започети час. Додуше, има и паркинга где је први час бесплатан. Конкуренција чини своје…