Мистерија оставке Владислава Суркова

Владимир Путин је разрешио дужности свог саветника Владимира Суркова – гласи саопштење Кремља објављено у уторак, међутим иза овог кратког саопштења налази се једна од компликованијих прича. Одани Путинов сарадник, човек разноликих талената и способности, који је радио на „врућим” темама, попут Украјине, Абхазије и Јужне Осетије, разрешен је дужности саветника на сопствени захтев јер је смењен са места главног руског преговарача за Украјину. У Кијеву су га сматрали „тврдим” саговорником, био је на листи људи којима су уведене санкције након припајања Крима и рата у Украјини, а бившег премијера Доњецке самопроглашене републике Александра Захарченка, убијеног у атентату у августу 2018, назвао је „братом” и „херојем”.

Руски политички аналитичар Алексеј Чеснаков је још 25. јануара објавио да је Сурков напустио државну службу и да ће касније саопштити разлог своје одлуке. Политиколог је на руској друштвеној мрежи „Телеграм” написао да је Сурковљева одлука да поднесе оставку изазвана „променом курса према Украјини”. Скоро месец дана није било јасног става да ли је „једна од Путинових десних руку” отишла својевољно или је разрешен дужности; да ли иде на неку другу функцију; да ли су се разишли због различитих ставова, да ли је сасвим изгубио поверење руског председника и ко се ту у кога разочарао.

Пошто је прво објављено да је смењен са функције задуженог за Украјину и да ће на његово место доћи бивши заменик премијера Дмитриј Козак, који је напустио владу после смене премијера 15. јануара, једно време је администрација преко портпарола Кремља и даље инсистирала на томе да је Сурков остао на месту Путиновог саветника. Дмитриј Песков је уверавао новинаре да нема информације о оставци Суркова на ту функцију, да не постоји уредба председника о разрешењу и да Москва није променила своју политику у вези са ситуацијом у Украјини.

Деловало је као да у позадини штурих информација за јавност трају преговори и да администрација настоји Суркова да задржи на важној саветничкој позицији. Песков је успео да ништа не открије упркос упорним питањима новинара: да ли Сурков долази на посао, да ли је Путин задовољан његовим радом... Чеснаков је, међутим, већ тада тврдио да ће се „декрет о разрешењу са дужности појавити када председник то одлучи”, а да је своју одлуку Сурков донео и да је неће мењати. „То ми је рекао сам Сурков”, написао је Чеснаков. Тако је и било.

У уторак је коначно објављено да је Путин декретом разрешио Суркова дужности помоћника. Недуго пошто је објављена вест о разрешењу, дошло је до сукоба између украјинских снага и проруског становништва у Донбасу и обе стране су, после дужег затишја и низа потеза који су водили ка детанту, пријавиле погинуле и повређене. Многи аналитичари сматрају да ова временска подударност није случајна.

Истог дана када је Кремљ заменио Суркова новом особом задуженом за Украјину у Кијеву је дошло до смене у председничком кабинету. Володимир Зеленски је сменио свог шефа кабинета Андреја Богдана, који је пре обављања дужности шефа изборног штаба Зеленског био адвокат тајкуна Игора Коломојског. На његово место је постављен Андреј Јермак, дотадашњи заменик шефа кабинета који је био укључен у питања спољне политике, а неке опозиционе странке и западни медији су навели да ова промена наговештава „благо отопљавање у односима с Русијом”, па чак и заокрет ка Москви.

Сумње је подстакао Јермак наглашавајући да је током претходних година развио добре односе и конструктивну комуникацију са Козаком, захваљујући чему је обављена размена ратних заробљеника крајем децембра.

Неки руски политички аналитичари, упркос зацртаном правцу који администрација има према Украјини, остављају могућност да промена преговарача може да допринесе лакшем постизању договора у оквиру споразума из Минска, барем када је реч о раздвајању снага које треба да се спроведе на свим линијама. Осим тога, они наглашавају да бављење економским темама, а замрзавање политичких питања, представља прагматичнији приступ у решавању овог конфликта.

Како је за Би-Би-Си написао уредник Габријел Гејтхаус, владало је некада у руској политици време када ништа није могло да се догоди без Владислава Суркова. Он је наводно контролисао политичке партије у руској Думи, а да би се супротставио претњама „обојеним револуцијама” које су довеле на власт прозападне режиме у Украјини и Грузији, Сурков је организовао прокремаљске групе младих које су парирале овим окупљањима опозиције. Пад популарности уследио је током масовних протеста против Путинове владавине током 2011. и 2012. године, када је многима његова неспособност да контролише ствари на улицама изгледала као неуспех или још горе – издаја. Међутим, њега сматрају архитектом политичке идеологије на којој Путин заснива своју владавину, а његова политичка звезда је поново засијала 2013, када постаје помоћник председника задужен за Украјину и друга осетљива спољнополитичка питања.

Средином јануара, мало пре него што су објављене вести о смени, Сурков је отпутовао у Абхазију да помогне у решавању политичке кризе, која је завршена изнуђеном оставком председника Раула Каџимбе. Сурков је рођен 1964. године, отац му је Чечен, а мајка Рускиња. Каријеру је почео 1987. године у банци Ментеп, у коју га је запослио Михаило Ходоровски. Кремљ је Суркова уочио и запослио нешто пре изненадног повлачења Бориса Јељцина с председничке дужности 1999, односно када је Путин дошао на власт. Почео је да ради као заменик председника председничке администрације. Писао је и текстове за руску рок групу „Агата Кристи”, а аутор је и неколико романа под псеудонимом Натан Дубовицки, што је слично имену његове друге супруге Наталије Дубовицке. У периоду од 2008. до 2011. био је први заменик шефа председничке администрације, од 2011. је обављао функцију заменика председника руске владе, а од 2012. био је шеф администрације руске владе. Помоћник председника је био и од 2004. до 2008. године.