Егзотични деликатеси по укусу викинга

Има нечега у бајковитим јелима са сурутком и грушевином, у овсеној каши и воћним корпицама који су у вези са древном прошлошћу. Потомци викинга данас конзумирају нека од јела која су јели и сами викинзи.

Они су волели остриге и дагње. Наслађивали су се овчетином, сиром, купусом, јабукама, јагодастим плодовима и орасима – свим оним што и данас спада у основне животне намирнице Скандинаваца.

Викинзи су гајили пилиће и гуске. Ловили су дивље птице, лосове, јелене и медведе, баш као што то чине и њихови данашњи наследници. Опстали су чак и неки езотерични укуси викинга.

Норвежани, тако, тврде да шницла од кита, маринирана на одговарајући начин и испечена на роштиљу, може да има тако добар укус као и говедина. Неки Швеђани лудују за димљеним коњским месом, које називају „хамбургером” и купују га танко сечено.

Скандинавци, надалеко познати као бриљантни дизајнери, креирали су и направили детаље за улепшавање трпезе – порцелан, сребрнину, кристал, ланене столњаке. Оно што није толико познато јесте да су и изванредни кувари. Логично би било да људи којима је толико важно како сто изгледа такође брину и о томе каква је храна коју износе. Управо такви су Скандинавци.

Зашто је, онда, релативно непознато каква је њихова кухиња? За ово су, на неки начин, криви сами Скандинавци. С обзиром на то да је индустријализација код њих стигла релативно касно и да су, стога, почели да израњају из руралног сиромаштва тек током минулог века, они и даље своју домаћу кухињу виде у скромним оквирима.

Шта то, онда, чини скандинавску кухињу? Много тога – од рибе, свињетине и живине све до цвекле, кромпира, краставаца, мирођије, першуна и рена и јабука печених у рерни или на роштиљу, али и димљених. Они кувају једноставно и без додатака па њихова храна задржава сопствени укус.

Састојци скандинавске кухиње потичу из мора, слатководних језера или из земље. Неки, као што су бруснице или печурке, не само да потичу из шуме, већ собом на трпезу доносе мирис бора и брезе. Управо је ова укусна веза са природом та која скандинавску кухињу чини атрактивном.

Изолација Скандинавије неизбежно је помогла настанак многих локалних јела и традиције. Са далеког севера стиже један од највећих и најпознатијих скандинавских деликатеса – лосос у саламури. У овом сочном јелу, припремљеном са шећером, сољу, белим бибером и мирођијом, сада уживају и Данци.

Поред изолације Скандинавије и међусобне изолације самих Скандинаваца постоји још нешто елементарније што је одредило карактер хране и кувања – клима, и то посебно зима. Чак и данас зима и даље представља неизбежну животну чињеницу на северу.

Ово годишње доба рано долази и траје дуго и, оно што је најгоре, ако се посматра са савременог становишта, јесте то да је она много мрачна и невесела. Вековима је формирала начин размишљања људи, који су своју енергију током кратког, грозничавог годишњег доба узгоја и раста посвећивали само једном – да преживе зиму.

Разлог што велики део хране из ове области има слан укус или је димљена, укисељена или сушена јесте управо зима. Конзервирање хране било је веома важно јер је представљало једини начин да се обезбеди опстанак.

Викинзи су веома рано схватили и научили да диме, суше и усољавају месо и рибу. Проналазећи начине да преживе тешку и оскудну зиму, успевали су да дођу и до средстава која су омогућавала њихова дуга путовања поред мора. Са собом су носили некварљиве прехрамбене производе, а посебно сушени бакалар, који не само да је био изванредан извор протеина, већ и роба која се сјајно продавала у другим земљама.

Кување на скандинавски начин представља поновно стварање прошлости. Многи од рецепата који се данас користе, уместо да су записивани – четири стотине година преносили су се с колена на колено, као народне песме.

Ко би могао да уђе у траг еволуцији и да, мање-више, одреди приближну старост јела као што је салата од харинге, која се толико дуго једе и у којој се максимално ужива не само у читавој Скандинавији већ и свуда у свету где су Скандинавци стигли.