Звезда инаугурације

Некима се неће свидети, али то је слобода, рекла је Јосипа Лисац у своју одбрану после извођења химне на инаугурацији Зорана Милановића, које је изазвало бројна негодовања на друштвеним мрежама и у анкетама с грађанима Хрватске. Било је наравно и оних који су је бранили, јавност се поделила. Укратко, Јосипа Лисац је засенила Милановића, поставши звезда инаугурације јер се ових дана прича само о њеном извођењу химне на Пантовчаку.

Док једни сматрају да је то њен стил и да је њен наступ и у овој прилици био нешто посебно, други мисле да је химна  изведена на подругљив и омаловажавајући начин, да је Јосипа „завијала као вук” и да је због тога цео догађај више личио „на спровод” него на инаугурацију. За неке је то обично „силовање химне”, а потегнута је и кривична пријава против певачице. Химна се тако не изводи, поручује онај који је тужбу поднео, док једна грађанка Хрватске у анкети дан после инаугурације разочарано каже: „Ми имамо нашу химну која јуче није изведена.” Било је и оних који су сугерисали да и велика Јосипа треба да схвати кад треба да се повуче.

А само неколико дана пре инаугурације, Јосипа Лисац је наступила у београдском Центру „Сава” на традиционалном концерту 14. фебруара, на свој рођендан, којом приликом је изјавила да се осећа много млађе него што сугерише та „монструозна бројка” 70, колико је иначе година тог дана напунила. Какве је све дивне тренутке и догађаје њој приуштио Београд, присетила се усхићено. Она је једна од ређих јавних личности која није давала никакве изјаве с политичком конотацијом деведесетих година, бар ниједна није остала забележена. Касније је рекла да је било веома тешко деведесетих када су биле прекинуте све комуникације, осим заглушујућих ратних, а да она тада ништа није говорила јер и иначе све што има каже кроз музику.

Рођена је 14. фебруара 1950. године у Загребу, а соло каријеру је почела пре више од пет деценија песмом Арсена Дедића „То је оно што ме чини сретном”. Највећи успех забележила је албумом „Дневник једне љубави”, иначе првим концептуалним делом у домену популарне и рок музике код нас.

Њен музички пут неодвојив је од сарадње са животним сапутником Карлом Метикошем, који је био претеча рокенрола у СФРЈ. Крајем седамдесетих година отишли су у САД, у потрази за успехом, али су се ипак вратили. После Карлове смрти 1992. наставила је да експериментише сама.

„Нас двоје смо кројили наш свет и ја га сада сама проносим и кроз то пролазим. Борим се, живот је борба и тражи борце”, рекла је пре неколико година.

Одувек је била склона експериментима, не само у музици него и у креирању свог имиџа. На Сплитском фестивалу 1970. године појавила се у црној тоги с капуљачом. После тога се одевала у метал, а на глави носила разноразне уметничке инсталације. Има потребу да буде другачија, каже, и објашњава: „Ако сам видела да пуно људи иде истим путем и одједном већина њих скрене лево, хтела сам да скренем десно, да видим како је тамо, јер тамо нема никога. Неки дарови су нам дати – храброст, одважност. Неко игра на сигурно, боји се промена, боји се да ризикује. А замислите, живот је ризик!”

И химна је била ризик који је изазвао гомилу не само опречних реакција него и веома забавних. У четвртак је у редовној хумористичкој емисији на Радио Далмацији до бесвести „завијао вук”, док „с ове стране” стижу коментари типа „кад их је све видела на једном месту смучило јој се, зато је и фалширала”.