Ко то руши Босну и Херцеговину

Од Исламске декларације Алије Изетбеговића (1970, 1990), па и прикривено раније, па све до данашњих дана, спроводи се сондирање терена за Босну и Херцеговину као муслиманску/исламску државу. Прилика да се та идеја оствари указала се почетком деведесетих година прошлог века када је разбијана Југославија, и њене некадашње републике се једнострано проглашавале „сувереним” државама. Босна и Херцеговина је била конституисана на принципу три равноправна и државотворна народа. Српски народ није желео да се Босна и Херцеговина одвоји од Југославије, односно Србије и Црне Горе, јер је у Првом и Другом светском рату доживео страховита страдања од шуцкора и усташа у којима је било и муслимана.

Међутим, проглашење „независности” Босне и Херцеговине довело је до стварања непринципијелне муслиманско-хрватске коалиције. И све то уз велику подршку „демократских” држава Немачке, САД, Француске, Италије, Аустрије. Разуме се да српски представници нису ни учествовали у том политичком и правном насиљу и сепаратизму. После тога било је логично да политички представници српског народа прогласе Републику Српску која остаје у оквиру остатка Југославије (СРЈ) како би се српски народ заштитио и одржао. Наметнути рат је био неизбежан и ретко суров, какав и иначе може да буде граађнско-верски рат.

Тај крвави троипогодишњи рат завршио се у новембру 1995. године Дејтонским мировним споразумом којим је и легализовано постојеће стање на терену, тј. већ створене територије Федерације БиХ и простора Републике Српске. Овај споразум је званично потписан у Паризу 14. 12. 1995. године и потврдио постојање два равноправна и државотворна ентитета Републике Босне и Херцеговине. Тим споразумом је решено и питање унутрашње административно-територијалне организације и правног устројства, као и одређених надлежности ентитета и заједничких институција и њихових уставноправних овлашћења. Држава БиХ је постала протекторат са привременим мерама на чијем челу се налазио принудни управник са великим тзв. бонским овлашћењима којима се обилато користио углавном према „неподобним”политичким представницима српског народа.

Међутим, убрзо по завршетку рата у Сарајеву се почела јављати тежња за ограничавањем стечених права и овлашћења која је имала Република Српска. То је оправдавано тврдњом да је Република Српска геноцидна творевина и да као таква мора да нестане како би се централизовала Република Босна и Херцеговина и у коначници постала држава са већинским муслиманским/бошњачким становништвом. То је и иначе била велика жеља Алије Изетбеговића. Његов син и наследник Бакир Изетбеговић је наставио борбу за реализацију те погубне идеје неуважавајући политичке принципе и законска решења на којима се темељи постојање Босне и Херцеговине. Друга два конституитивна и равноправна народа се за тај сулуди пројекат и не питају. Разуме се да они никако не могу пристати на стварање исламске државе на тлу Босне и Херцеговине, а сасвим сигурно на то не би пристала ни Европа.

Посебан проблем у БиХ представља Уставни суд у коме се странци као судије увек залажу за она решења која нарушавају права и умањују овлашћења Републике Српске чиме се угрожава њен опстанак иако је она творевина међународног споразума и борбе српског народа у БиХ. Промене у статусу Републике Српске и целе Босне и Херцеговине могу да се остваре само уз сагласност сва три државотворна народа, као и других потписника Дејтонског мировног споразума. Република Српска се бори за свој опстанак и утврђени статус равноправног ентитета.

Према томе, сасвим је јасно да од самог завршетка грађанско-верског рата 1992–1995.године званично Сарајево својом политичком и сваком другом ароганцијом и правним насиљем угрожава и управо тера Републику Српску из Босне и Херцеговине.

Историчар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa