Ko to ruši Bosnu i Hercegovinu

Od Islamske deklaracije Alije Izetbegovića (1970, 1990), pa i prikriveno ranije, pa sve do današnjih dana, sprovodi se sondiranje terena za Bosnu i Hercegovinu kao muslimansku/islamsku državu. Prilika da se ta ideja ostvari ukazala se početkom devedesetih godina prošlog veka kada je razbijana Jugoslavija, i njene nekadašnje republike se jednostrano proglašavale „suverenim” državama. Bosna i Hercegovina je bila konstituisana na principu tri ravnopravna i državotvorna naroda. Srpski narod nije želeo da se Bosna i Hercegovina odvoji od Jugoslavije, odnosno Srbije i Crne Gore, jer je u Prvom i Drugom svetskom ratu doživeo strahovita stradanja od šuckora i ustaša u kojima je bilo i muslimana.

Međutim, proglašenje „nezavisnosti” Bosne i Hercegovine dovelo je do stvaranja neprincipijelne muslimansko-hrvatske koalicije. I sve to uz veliku podršku „demokratskih” država Nemačke, SAD, Francuske, Italije, Austrije. Razume se da srpski predstavnici nisu ni učestvovali u tom političkom i pravnom nasilju i separatizmu. Posle toga bilo je logično da politički predstavnici srpskog naroda proglase Republiku Srpsku koja ostaje u okviru ostatka Jugoslavije (SRJ) kako bi se srpski narod zaštitio i održao. Nametnuti rat je bio neizbežan i retko surov, kakav i inače može da bude graađnsko-verski rat.

Taj krvavi troipogodišnji rat završio se u novembru 1995. godine Dejtonskim mirovnim sporazumom kojim je i legalizovano postojeće stanje na terenu, tj. već stvorene teritorije Federacije BiH i prostora Republike Srpske. Ovaj sporazum je zvanično potpisan u Parizu 14. 12. 1995. godine i potvrdio postojanje dva ravnopravna i državotvorna entiteta Republike Bosne i Hercegovine. Tim sporazumom je rešeno i pitanje unutrašnje administrativno-teritorijalne organizacije i pravnog ustrojstva, kao i određenih nadležnosti entiteta i zajedničkih institucija i njihovih ustavnopravnih ovlašćenja. Država BiH je postala protektorat sa privremenim merama na čijem čelu se nalazio prinudni upravnik sa velikim tzv. bonskim ovlašćenjima kojima se obilato koristio uglavnom prema „nepodobnim”političkim predstavnicima srpskog naroda.

Međutim, ubrzo po završetku rata u Sarajevu se počela javljati težnja za ograničavanjem stečenih prava i ovlašćenja koja je imala Republika Srpska. To je opravdavano tvrdnjom da je Republika Srpska genocidna tvorevina i da kao takva mora da nestane kako bi se centralizovala Republika Bosna i Hercegovina i u konačnici postala država sa većinskim muslimanskim/bošnjačkim stanovništvom. To je i inače bila velika želja Alije Izetbegovića. Njegov sin i naslednik Bakir Izetbegović je nastavio borbu za realizaciju te pogubne ideje neuvažavajući političke principe i zakonska rešenja na kojima se temelji postojanje Bosne i Hercegovine. Druga dva konstituitivna i ravnopravna naroda se za taj suludi projekat i ne pitaju. Razume se da oni nikako ne mogu pristati na stvaranje islamske države na tlu Bosne i Hercegovine, a sasvim sigurno na to ne bi pristala ni Evropa.

Poseban problem u BiH predstavlja Ustavni sud u kome se stranci kao sudije uvek zalažu za ona rešenja koja narušavaju prava i umanjuju ovlašćenja Republike Srpske čime se ugrožava njen opstanak iako je ona tvorevina međunarodnog sporazuma i borbe srpskog naroda u BiH. Promene u statusu Republike Srpske i cele Bosne i Hercegovine mogu da se ostvare samo uz saglasnost sva tri državotvorna naroda, kao i drugih potpisnika Dejtonskog mirovnog sporazuma. Republika Srpska se bori za svoj opstanak i utvrđeni status ravnopravnog entiteta.

Prema tome, sasvim je jasno da od samog završetka građansko-verskog rata 1992–1995.godine zvanično Sarajevo svojom političkom i svakom drugom arogancijom i pravnim nasiljem ugrožava i upravo tera Republiku Srpsku iz Bosne i Hercegovine.

Istoričar

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista