Обнова – сламка спаса „Белог медведа”

Хоће ли најстарија кућа у Земуну, некадашња кафана „Бели медвед”, опстати као једини објекат балканске архитектуре из турског периода, биће познато у априлу. Тада би требало да се зна да ли је градски Завод за заштиту споменика културе добио новац од ресорног министарства за пројекат реконструкције здања у којем је 1717. одсео аустријски принц и велики војсковођа Евгеније Савојски, у време битке за Београд. Израда пројекта за објекат на Ђуковцу у Улици Василија Василијевића 10 који је под претходном заштитом предуслов је да он буде обновљен, али и проглашен спомеником културе.

– Ако добијемо новац за пројектовање, тада ћемо цео објекат снимити и доћи до података неопходних да бисмо ту кућу уписали у каталог културних добара. Осим тога, са пројектом је лакше доћи до новца за обнову – истичу у Заводу.

Да га је било, кућа би одавно могла да се нађе у туристичкој понуди Београда, а не да изгледа тако као да ће се сваког трена срушити. Ко год да буде вољан да обнови здање мораће да реши и власништво на том објекту јер приземљем газдује „Пословни простор Београд”, а станови на спрату у рукама су приватних власника. Да нема табле са штуром биографијом објекта постављеном на тераси, тешко да би било ко помислио да је она још дом бројним породицама.

Година када је саграђен непозната је, али ако се зна да се први пут помиње у белешкама француског путника Киклеа који је прошао кроз Земун 1658. године, прегурала је најмање 362 лета. Кикле је тада записао да се у вароши налазе три хана, од којих је највећи био онај на данашњој адреси Василија Василијевића 10. У војном плану Земуна Немца Хенрика Отендорфа исти објекат се нашао 1663. године.

Као „Зартакен”, што је немачка реч за чардак, кућа на спрат која је служила као стражарница и осматрачница, објекат испод Гардоша крштен је 1740. године. Од тада датира најстарији урбанистички план Земуна са уцртаних 13 улица и 550 грађевина, међу којима је био и „Зартакен”. У току 18. века приземље је преуређено у кафану, а у необјављеној студији Николе Илића „Од хана до хотела”, која се чува у Завичајном музеју Земуна, записано је да је крајем 19. века гостионица „Код белог медведа” припадала Науму Николићу, гостилнику, потом Тодору Марићу Гачули, да би је тридесетих година 20. века купио Марко Тодоровић Чанак.

– Није утврђено када је овај увек добро посећен објекат назван „Код медведа”. Од давнина се памти његов висећи цимер, табла са сликом медведа у стојећем ставу. Цимер је мењао основну боју од тамносиве до светле. Најчешће је био бео, што је у складу са називом. За промену боје цимера заслужни су молери, који су се са другим занатлијама радо сретали код „Белог медведа”. Поједине занатлије у њему су прослављале своју еснафску славу као и бербери – навео је Илић.

Власник Марко Тодоровић, звани Марко Медвед, држао је гостионицу све до 1948. године, после чега је национализована и прешла у руке Угоститељског предузећа „Централ”. Тодоровићу је остављен стан на спрату куће, а у кафани су се све до пре пола века састајали Земунци.