Радивоје 63 године новинар

Владичин Хан – Осамдесетосмогодишњи пензионер, Радивоје Стошић из Владичиног Хана најстарији је новинар у Пчињском округу и по годинама и по стажу у тој бранши. Бавећи се својом струком – правима и хонорарним радом у медијима, одрадио је готово три радна века.

И поред толико година, Стошић је и даље активан у новинарству. Сада хонорарно сарађује са листом за пензионере „Осигураник”. У Београду је 1945. завршио Високу војно-политичку школу а затим и правни факултет. Радио је у више предузећа. У „Хидротехници” у Београду, где је био заменик директора. У „Ерозији” у Владичином Хану, на месту шефа правне службе. Па био секретар Јужноморавског среза...

Новинарством је, каже за „Политику”, почео да се бави случајно:

– И поред пуно обавеза, када ме је народни херој Жика Деверчић, позвао да хонорарно радим за прве „Врањске новине”, 1945, радо сам пристао. После тога, радио сам за „Танјуг”, „Политику”, нишке „Народне новине”. Био сам и уредник локалних „Ханских новина”.

За време када је почињао каријеру новинара, тврди да је било много лакше него сада.

– Није било оваквих девијација у друштву. Мислим да је данас новинарство потцењено и угрожено. О томе сведоче напади на новинаре и убиства. Дошло је време подела, освете, мржње и свега што немаштина производи – вели Радивоје.

Специјалност су му биле репортаже. Кроз каријеру правника и новинара, трудио се, каже, да помогне угроженим, „малим” људима. Било је много таквих, али издваја случај Петра Јовичића кога су Албанци 1952. или 1953. године са супругом и троје деце протерали са Косова, без игде ичега.

– Прихватио их је један радник из оближњег села, Моминог Камена, али Јовичић никако није могао да добије папире за пензију. У „Политици” сам писао о њему. И данас чувам текст под насловом „Заборављени првоборац”. Потресну причу ове породице прочитао је и друг Тито, из чијег кабинета су позвали Петра да дође у Београд. Папири су му сређени и он је добио своју пензију – присећа се са поносом Радивоје.

У знак захвалности Петар се, касније, окумио са Радивојем. Исто тако радо говори и о учитељу из Острвице, планинског села код Владичиног Хана, који је био и секретар Црвеног крста. Због тога што је позајмио новац из касе, како би купио крв за болесну супругу, био је осуђен на затворску казну. То је било 1955. године. Учитељу нису помогле никакве жалбе, па се на крају обратио Радивоју за помоћ.

– Написао сам текст под насловом „Перица учитељ није лопов, позајмио је новац да би спасио жену”. Знао сам да је заиста поштен и да је из нужде узео новац, који је намеравао да врати. Уз молбу за помиловање, послао сам и свој текст и он је касније помилован. Није доспео затвора. Тада се о поштењу много водило рачуна, а ја сам срећан да сам могао да помогнем својим текстовима обичним људима – каже новинар Радивоје Стошић.

Пензионерске дане проводи у волонтерском раду у Борачкој и Организацији пензионера у Владичином Хану, али и писањем за пензионерски лист. Осим снахе Мире, која се такође, неко време, бавила новинарством, нико од његове двоје деце и три унуке није наставио дединим стопама.