Извињавамо се, много се извињавамо

Технологија напредује корацима од седам миља, али се ипак дешавају непредвиђене техничке околности на које савремене телевизије једноставно нису спремне.

Сви ми из педесет, шездесет и седамдесет и неке добро се сећамо да су се често дешавали прекиди програма и премотавања трака. Тада је на екрану писало „Извињавамо се звог прекида програма” или једноставно „Станка”... Модерне телевизије су закључиле да то њима не може да се деси па су такве и сличне телопе „бациле на ђубриште историје”. Зато када, као у петак 28. фебруара у 19.30, током емитовања „Слатких мука”, два пута пукне и прекине се серија, гледаоце дочека „празан” екран. Нема више најављивачица програма, нема ни телопа, нема извињења, али ипак има грешака!

Џабе су Мића Орловић, Хелга Влаховић, Оливер Млакар и Љубо Јелчић 1973. у шоу програму „Образ уз образ” певали сонг Војкана Борисављевића „Имамо савет за родитеље, не дајте децу у водитеље”. И даље сви хрле у водитеље: и новинари и глумци и ријалити звезде... Зато није ни чудо што имамо водитеље који су уверени да су битнији од својих саговорника и да имају право да буду непристојни па да дуго постављају питање и на крају кажу госту „одговорите ми у једној реченици”! Ако су „уболи” прави податак из биографије саговорника (што је за очекивати) са пуно поноса кажу „видите као сам се припремио”, а онда кад омаше оправдавају се са „значи да имам погрешан податак”.

Од свих сорти водитеља ипак су најиритантнији они који за себе верују да су духовити и да им то даје за право да малтретирају и гледаоце и оне са којима разговарају.

Један од свежијих примера је прошлонедељно издање телефонског квиза „Прва те зова” у којем такмичар одговара на три питања и има шансу да освоји новчану награду.

Водитељ Иван Миловановић је такмичарку из Алибунара питао да ли има неког поред себе са ким прати емисију и она је одговорила: „Ту ми је сестра”. То је код водитеља створило чудну асоцијацију те је као из топа рекао: „Аха, ви сте као Телма и Луиз”.

То је такмичарка, наравно оћутала, не видевши ама баш никакву сличност између јунакиња познатог америчког филма о двема пријатељицама које крећу на пут, доживљавају силовање, извршавају убиство и беже пред полицијом у Мексико.

Ћутање са друге стране телефонске слушалице није спречило водитеља да настави да инсистира на својој досетки о сличности између улога које су на великом екрану дочарале Ђина Дејвис и Сузан Сарандон. Зато је упитао:

– Да ли сте гледали тај филм?

– Јесам, каже учесница квиза без намере да призна да постоји сличност са филмом.

Све што на екрану делује лежерно и духовито је резултат искуства и промишљања. Као што нема много добрих „лаких писаца”, тако су ретки и добри „лаки водитељи”.