Америка игра на Тачија

Небојша Човић никога не оставља равнодушним. Ни звездаше ни партизановце, као што некада није ни Слободана Милошевића, Миру Марковић или лидере ДОС-а којима се прикључио, да би постао један од лидера демократских промена 5. октобра. Одговоре на питања која сам му послао писао је оловком, а затим прекуцавао. То је његов манир – он чува белешке и документацију са свих састанака и шире. Спајајући инжењерску систематичност са бурним темпераментом, опстаје на јавној сцени готово три деценије мењајући агрегатна стања: као политичар, привредник, човек кошарке и Звезде. Поседује још један дар.

Талентовани сте да производите моћне непријатеље. Зашто је баш ваша анализа механизама владавине Мила Ђукановића озбиљно узнемирила и њега самог и црногорски естаблишмент?

Моје виђење оног што се дешава у Црној Гори засновано је на поузданим информацијама, на ономе што знам и на разумевању технологије власти и опстанка на власти у нашем региону, у коме, нажалост, утицај страних фактора још није занемарљив. Претпостављам да је управо то разлог за овакву реакцију Ђукановића. Оно што се дешава последњих година у Црној Гори, та непотребна грозничавост у изградњи националног идентитета, који од Србије никад није оспораван и који постоји још од времена Кнежевине Црне Горе, агресивност, манипулације и поделе могу да се назову разним именима, али то није демократија.

То је већ виђена методологија стварања напетости, подела и осећаја угрожености како би се скренула пажња са других, животно важних питања за грађане Црне Горе. Трагикомични покушај прекрајања историје поништавањем резолуција донетих у прошлом веку, још трагикомичнија афера „Државни удар”, у којој је оптужено и осуђено тринаесторо црногорских, српских и руских држављана, који тешко да се уклапају у профил специјалаца за овакве операције, за наводно удруживање ради свргавања власти и атентата на Ђукановића, усвајање спорног Закона о слободи вероисповести којим су поделе у црногорском друштву намерно продубљене – све се ово дешава с циљем замагљивања истине да је Црна Гора заробљена држава, да су сви њени ресурси у рукама мале повлашћене групе људи блиских врху власти.

То већ годинама отворено тврде и сви страни саговорници. Када су у питању међународни фактори, њихова технологија управљања лицемерна је и већ виђена. Спремни су да „зажмуре” на неке не баш демократске потезе Ђукановића док не остваре своје геополитичке интересе. Након тога следи „провиђење” да Ђукановић и није баш цвећка.

И други су анализирали Мила, али је ретко провладин лист „Побједа” одговарао некоме тако жестоко и страсно. Да ли је разлог то што сте баш ви у питању?
Да ли сам рекао неистину када сам довео у питање лични интегритет Мила Ђукановића и раскорак у некадашњем и тренутном односу према Сребреници и СПЦ? Зато су државни медији у Подгорици покушали да нападима и неистинама умање мој професионални и лични кредибилитет, како би заменом теза скренули пажњу са суштине.

Ако тврдите да председник Црне Горе има девет живота, да ли ће добити и десети? Да ли ће политички преживети литије које попримају грађанску ноту?
Ђукановић није једини у региону који је смислио да би лупање у решето због наводних великосрпских апетита и, како се то често каже на Западу, малигног утицаја Русије могло да буде нови рецепт за успешно преживљавање на власти. У региону има више политичара који попут хора бечких дечака понављају ову мантру, у нади да ће и њима тај рецепт успети подједнако добро као и црногорском лидеру. Чини ми се да је код кључних међународних чинилаца сазрео став да Ђукановић нема више ништа да понуди и да је време да оде. Ово је изборна година и одлука о десетом животу Мила Ђукановића свакако ће бити у рукама грађана Црне Горе.

У својој анализи тврдите да и даље у западним медијима и центрима моћи, пре свега САД и Великој Британији, влада стереотип да су главни извор свег зла на брдовитом Балкану снови о „великој Србији” и подмукли апетити Русије. Мислите ли ипак да се тај наратив победом Доналда Трампа и Бориса Џонсона може макар уравнотежити?

Доналд Трамп и Борис Џонсон су необични лидери који су прилично уздрмали све структуре власти у САД и Великој Британији. И када једног дана они оду са власти, политика ових држава никада више неће моћи да буде онаква каква је била у време династије Клинтон или Тонија Блера. Међутим, не треба потценити остатке структура претходних администрација које су дубоко укорењене у свим институцијама, а нарочито у војним и обавештајним структурама. Ове две земље су биле главни креатори антисрпског наратива у међународној јавности деведесетих година када се припремала агресија на нашу земљу и ова два лидера, ма колико били енергични и прагматични, не могу то ни лако ни брзо да измене. Промена има, али велики је и отпор дубоке државе. Све док синоним за злочине почињене на Балкану буде само Сребреница, а не и „Олуја” или Јасеновац и остала стратишта недужних грађана, немогуће је постићи истинско помирење и стабилност региона. Међутим, стиче се утисак да многим утицајним земљама на Западу, а не само САД или Великој Британији, одговара да се упорно инсистира на оваквој перцепцији.

Интересантно је да су вас неки сумњичили да сте енглески човек, пошто је британски амбасадор Чарлс Крофорд после убиства премијера Зорана Ђинђића сугерисао да ви, уместо Зорана Живковића, постанете премијер.

Тог 12. марта у емисији на ТВ Б92 јасно сам рекао да место будућег премијера припада ДС-у. То за мене није било спорно ни тада, а ни данас. Одмах након 12. марта поједине „групе” кренуле су да лажно баштине дело Зорана Ђинђића иако су неки од њих били одстрањени од самог Зорана, о чему је он непосредно пре атентата обавестио амбасадоре контакт групе. Искрено, и ја сам лично био затечен том идејом, коју је, верујем, Чарлс Крофорд дао крајње добронамерно, без икакве намере да кадрира. Али, коначно, поштован је оправдан став ДС-а. Али, Зорановим одласком и у ДС-у су почели нови процеси, то тињајуће семе мноштва личних амбиција, које су с временом и довеле до нетрпељивости, борбе за превласт, круњења странке и данашњег ДС-а, који није ни бледа сенка оног што је био док је Зоран био на његовом челу.

Крофорд је то објашњавао чињеницом да ви имате боље међународне везе од Живковића. Претпостављам да је мислио на вашу улогу у смиривању побуне у Копненој зони безбедности. Да ли сте тада, као шеф Координационог центра за југ Србије и Координационог центра за КиМ, схватили лицемерје међународне заједнице?
Искуство које сам имао као председник Координационог тела за Прешево, Бујановац и Медвеђу у смиривању оружане побуне Албанаца на југу централне Србије било је потпуно другачије од оног које сам имао на челу Координационог центра за КиМ. Ми смо још увек били у статусу прелазне владе, у октобру 2000, када је дошло до оружане побуне у Копненој зони безбедности. Ја сам, у координацији са свим домаћим и страним партнерима, дефинисао план деловања, који смо успешно спровели, уз минималне губитке. Тај план се и данас изучава на војним академијама широм света као један од најуспешнијих примера решавања оваквих ситуација у новијој историји.

Тако је настала идеја да покушамо да се и питањем КиМ бавимо систематски, кроз посебно тело, Координациони центар за КиМ. У почетку је однос са међународном заједницом био веома конструктиван, и то је био аларм за узбуну у екстремним деловима администрација САД, Велике Британије и Немачке, код оних који су и били творци овог пројекта.

Када сте заправо схватили да питање Косова није демократско, како је увераван ДОС од стране Запада пре пада Милошевића и да је њихов крајњи циљ независност јужне покрајине?

Већ почетком 2002, када је почело активно минирање свих иницијатива, онемогућавање повратка, дезавуисање свих потписаних договора и споразума. И константан притисак да се укину институције Републике Србије на КиМ, које су они звали паралелним структурама. Том притиску смо одолевали до потписивања Бриселског споразума, десет година касније. Од 2002. године, Приштина, уз прећутну подршку и инструирање од стране западних ментора, примењује исту методологију, креирањем нових криза дезавуише испуњавање преузетих обавеза и потписаних споразума и ствара нове „свршене чинове”.

Ако не грешим када тврдим да сте један од најобавештенијих људи у Србији, како предвиђате да ће се одвијати догађаји на Косову? Тврдите, рецимо, да Курти није миљеник САД, већ одређених структура у Бриселу.

Тешко је то предвидети. Курти је прокоцкао драгоцено време јер је покушао да превари не само Београд већ и Вашингтон, што је Гренел и препознао. Курти, са својим тврдим ставовима, има подршку оних земаља које нису отворене ни за какву флексибилност када су у питању обострано прихватљива решења. Али САД, као и све велике силе, често тактику у остваривању својих интереса заснивају на личном приступу, на основу психолошких профила које праве за стране лидере. Оне воле да играју на лични однос са политичким лидерима и овакав приступ видимо и на КиМ, где, и поред општенародне опчињености косметских Албанаца САД, Вашингтон обезбеђује контролу процеса преко себи оданих људи. Апсолутно је јасно да је Тачи њихов човек, те да постоји директна конфронтација са Куртијем. Али и да су се САД обезбедиле у случају да не могу да сачувају Тачија, и то преко Вјосе Османи, председнице скупштине. Он би, у случају смене, вршила дужност председника до избора новог. Управо је због процене да Курти не може да се уздигне из своје радикалске и анархистичке прошлости, Вашингтон и гледао нерадо на могућност да се он нађе на позицији председника приштинске владе. Османијева је и иначе била фаворит САД за место премијера. Због тога је цео процес формирања владе толико дуго трајао.

Сматрам и да је лицитирање датумима погрешно и опасно. Ми смо у предизборној кампањи, након избора ће бити потребно време да се формира влада, тада већ улазимо у лето, на јесен је све већ сувише близу председничким изборима у САД. Поред свега, непознаница је и шта ће се дешавати на приштинском унутрашњеполитичком плану. Све ово одлаже било какве активности у вези са дијалогом на више месеци, највероватније до иза избора у САД.

Знам да сте били веома блиски с Добрицом Ћосићем. Делите ли његове ставове према подели Косова који су проглашавани за јерес и да ли је идеја о разграничењу још на столу?

С Добрицом Ћосићем сам проводио сате у разговорима и анализама, пуно смо говорили о тој идеји. На основу тих разговора је Зоран Ђинђић и предузео иницијативу крајем 2002. године да се о статусу покрајине разговара одмах. Реакција међународне заједнице је била незамисливо бурна, чак и од стране оних амбасадора који су нам били пријатељски наклоњени.

То да ли је идеја о разграничењу још увек на столу зависи од неколико фактора. Када се повела реч о разграничењу, опет је Немачка била та која је тврдо одбила ту идеју и тога се слепо држи. Са друге стране, администрација председника Трампа је мало флексибилнија и, иако не помиње разграничење као такво, стоји на становишту да ће подржати свако решење о коме се две стране договоре. Вашингтон је преузео иницијативу када је у питању дијалог између Београда и Приштине, док се ЕУ, која би требало да води цели процес, још увек тражи у очекивању именовања специјалног представника. У којој мери ће Берлин истрајати у наметању свог става, имајући у виду све турбуленције кроз које Немачка пролази на унутрашњем плану, убрзано слабљење утицаја ЦДУ и, коначно, скоро пензионисање и Ангеле Меркел, и нових изазова изазваних тренутном мигрантском кризом, видећемо ускоро. У овој једначини не треба потценити ни нетрпељивост која постоји између Ричарда Гренела и немачких политичара.

Као председник СД Црвена звезда и човек кошарке, чини ми се да и даље имате политичке амбиције. Ако нисам у праву, исправите ме. Ако јесам, на којој позицији себе видите у будућој подели после избора? Имате ли неки договор са Вучићем или ћете остати човек из сенке?

Не сматрам себе човеком из сенке. Ако икада будем одлучио да се вратим у политику, то ће бити искључиво из спознаје да могу да помогнем својој земљи и народу. Имам добру сарадњу са председником Вучићем и веома сам му захвалан на разумевању и подршци коју пружа српском спорту. Трудим се да се моји политички ставови и анализе не везују за мој тренутни спортски ангажман, јер ионако то многи покушавају да злоупотребе.

Будите искрени, да ли вам недостаје Дуле Вујошевић у Партизану? Ваши сукоби за мене су представљали класичан драматуршки образац подела у Србији.

Душан Вујошевић је један од најбољих кошаркашких стручњака, не само код нас већ и у свету, и ја изузетно ценим његово знање и искуство. Али у спорту вас понесу емоције, жеља за победом и, у нашем случају, страст према кошарци. И он и ја смо изузетно темпераментни и због тога се неретко дешавало да се вербалне размирице отргну контроли. Србији у овом тренутку није потребна драматургија и поделе, јер смо окружени много већим опасностима. Нама је потребан мир и макар нека врста јединства. Долазе изазовна времена. Желим му добро здравље.