Неакадемско понашање

Последњих месеци у јавности се доста говорило и писало о плагијатима, a (ни)мало о аутоплагирању, такође облику санкционисаног неакадемског понашања у изради писаних радова чија је распрострањеност у Србији добрано непозната. Плагирање је крађа интелектуалних добара, а аутоплагијат – превара да је сопствени стари интелектуални резултат наводно нови. У Кодексу професионалне етике Универзитета у Београду сводно пише (члан 25): „Аутоплагирање је поновно објављивање свог ранијег рада или за другу сврху искоришћеног рада као новог и оригиналног” . Аутоплагирање постоји (и) ако се једна књига формира од више већ објављених радова истог аутора, а у њој се не означи да је то збирка већ коришћених, старих текстова тог аутора; да је ту посреди колаж, механички склопљен – а не нови рад. Међутим, уколико аутор наведе да је реч о збирци његових раније објављених текстова, нема говора ни о аутоплагирању, а ни о новом раду који би могао да му донесе неки бенефит.

А када се један спис састоји од две (под)целине – једне већ објављене, а једне нове, до тада необјављиване – пресудна су бар три момента: 1) да ли је оно „старо” – већ коришћено, означено као такво; 2) квантитативни моменат, а то значи процентуални однос старог и новог; 3) квалитативни – питање оригиналности тог, до тада необјављеног текста. У датом контексту, могуће су следеће ситуације: а) да је нешто већ старо лажно подастрто као ново, а његов однос према оном доиста новом је квантитативно или/и квалитативно доминантан – тада је реч о аутоплагирању; б) ако је старо неистинито представљено као ново, а по неспорном стручном суду оно што је доиста ново/оригинално доминира – и квантитативно и кввлитативно – спрам старог, сматрам да аутоплагијата нема; в) ако је старо легитимно означено као коришћено, а оно ново, до тада некоришћено је инфериорно, беспоговорно експертски утврђено као такво – квалитативно или/и квантитативно – спрам раније објављеног, опет није реч о аутоплагирању, али ни о раду који се може бодовати као нови и донети неку привилегију аутору; г) ако је оно што је старо у једном тексту тачно означено као већ објављено – наведено истинито као такво – а нови одломак је увелико преовлађујући, било квантитативно, било (и) квалитативно (стварно оригинално штиво, допринос по квалификованом мишљењу!) – нема говора о аутоплагирању.

Местимично и недоследно навођење у каснијем раду већ објављених сопствених текстова, односно њихово (само) делимично лажно представљање као својих оригиналних тј. први пут објављених – треба сматрати аутоплагирањем, под условом да је неки, евентуално придодати одломак том штиву, према беспоговорно компетентном виђењу, углавном небитан – било квантитативно, било квалитативно.

 С друге стране, када је један текст/књигу (пот)писало више аутора, могуће су најмање две ситуације. Прва: када су делови текста ауторски опредељени. Друга: када нису – тада је пред нама коауторство целине штива. У првом случају, могуће је да исти текст (не) представља делом плагијат, а делом аутоплагијат – под условима који су приказани. У другом случају, ако је текст у одређеном делу аутоплагијат ранијег рада једног аутора, онда се може закључити следеће: што се тиче те особе, он је одговоран за аутоплагијат, а остали би се могли „теретити” за плагијат. Проблем је ипак у томе што у представљеној констелацији ранији текст остали не преузимају неовлашћено, него уз – изричиту или прећутну – сагласност аутора, тј. конкретног аутоплагијатора. Но, „инкриминисани” део рада нипошто се не сме третирати као оригинал, без обзира на то о ком потписнику целине је реч. Стога, следи меродавна квантитативна и квалитативна анализа тог исечка текста, његовог значаја и улоге у датом миљеу. Од те оцене зависи да ли ће се односни рад – и у ком обиму – моћи да користи за посебно бодовање, напредовање и сличан бенефит, тј. узети као ново дело, допринос, или пак не – и чије/и од наведених коаутора. Препричавање, парафразирање већ ранијег објављеног текста од истог аутора – и представљање тог рукописа како новума – такође подлеже стручној експертизи квантитативно и квалитативно узев. Начелно, сматрам га видом аутоплагирања под малочас наведеним претпоставкама. И том приликом је кључна намена (ис)тих, односно унеколико измењених страница – скраћених, проширених, с другачијим редоследом речи и реченица, коришћењем синонима и друго. А касније „потврђивање” ауторовог гледишта, па и преношење ранијег написа, уз навођење податка о том „старом” – није аутоплагијат. Уосталом, научни радови често се надограђују, расту: полази се од пређашњег, аутор се позива на њега, па се – евентуално – додаје ново ткиво или се извлачи другачији закључак, тј. добија други резултат.

Проф. др

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа