Neakademsko ponašanje

Poslednjih meseci u javnosti se dosta govorilo i pisalo o plagijatima, a (ni)malo o autoplagiranju, takođe obliku sankcionisanog neakademskog ponašanja u izradi pisanih radova čija je rasprostranjenost u Srbiji dobrano nepoznata. Plagiranje je krađa intelektualnih dobara, a autoplagijat – prevara da je sopstveni stari intelektualni rezultat navodno novi. U Kodeksu profesionalne etike Univerziteta u Beogradu svodno piše (član 25): „Autoplagiranje je ponovno objavljivanje svog ranijeg rada ili za drugu svrhu iskorišćenog rada kao novog i originalnog” . Autoplagiranje postoji (i) ako se jedna knjiga formira od više već objavljenih radova istog autora, a u njoj se ne označi da je to zbirka već korišćenih, starih tekstova tog autora; da je tu posredi kolaž, mehanički sklopljen – a ne novi rad. Međutim, ukoliko autor navede da je reč o zbirci njegovih ranije objavljenih tekstova, nema govora ni o autoplagiranju, a ni o novom radu koji bi mogao da mu donese neki benefit.

A kada se jedan spis sastoji od dve (pod)celine – jedne već objavljene, a jedne nove, do tada neobjavljivane – presudna su bar tri momenta: 1) da li je ono „staro” – već korišćeno, označeno kao takvo; 2) kvantitativni momenat, a to znači procentualni odnos starog i novog; 3) kvalitativni – pitanje originalnosti tog, do tada neobjavljenog teksta. U datom kontekstu, moguće su sledeće situacije: a) da je nešto već staro lažno podastrto kao novo, a njegov odnos prema onom doista novom je kvantitativno ili/i kvalitativno dominantan – tada je reč o autoplagiranju; b) ako je staro neistinito predstavljeno kao novo, a po nespornom stručnom sudu ono što je doista novo/originalno dominira – i kvantitativno i kvvlitativno – spram starog, smatram da autoplagijata nema; v) ako je staro legitimno označeno kao korišćeno, a ono novo, do tada nekorišćeno je inferiorno, bespogovorno ekspertski utvrđeno kao takvo – kvalitativno ili/i kvantitativno – spram ranije objavljenog, opet nije reč o autoplagiranju, ali ni o radu koji se može bodovati kao novi i doneti neku privilegiju autoru; g) ako je ono što je staro u jednom tekstu tačno označeno kao već objavljeno – navedeno istinito kao takvo – a novi odlomak je uveliko preovlađujući, bilo kvantitativno, bilo (i) kvalitativno (stvarno originalno štivo, doprinos po kvalifikovanom mišljenju!) – nema govora o autoplagiranju.

Mestimično i nedosledno navođenje u kasnijem radu već objavljenih sopstvenih tekstova, odnosno njihovo (samo) delimično lažno predstavljanje kao svojih originalnih tj. prvi put objavljenih – treba smatrati autoplagiranjem, pod uslovom da je neki, eventualno pridodati odlomak tom štivu, prema bespogovorno kompetentnom viđenju, uglavnom nebitan – bilo kvantitativno, bilo kvalitativno.

 S druge strane, kada je jedan tekst/knjigu (pot)pisalo više autora, moguće su najmanje dve situacije. Prva: kada su delovi teksta autorski opredeljeni. Druga: kada nisu – tada je pred nama koautorstvo celine štiva. U prvom slučaju, moguće je da isti tekst (ne) predstavlja delom plagijat, a delom autoplagijat – pod uslovima koji su prikazani. U drugom slučaju, ako je tekst u određenom delu autoplagijat ranijeg rada jednog autora, onda se može zaključiti sledeće: što se tiče te osobe, on je odgovoran za autoplagijat, a ostali bi se mogli „teretiti” za plagijat. Problem je ipak u tome što u predstavljenoj konstelaciji raniji tekst ostali ne preuzimaju neovlašćeno, nego uz – izričitu ili prećutnu – saglasnost autora, tj. konkretnog autoplagijatora. No, „inkriminisani” deo rada nipošto se ne sme tretirati kao original, bez obzira na to o kom potpisniku celine je reč. Stoga, sledi merodavna kvantitativna i kvalitativna analiza tog isečka teksta, njegovog značaja i uloge u datom miljeu. Od te ocene zavisi da li će se odnosni rad – i u kom obimu – moći da koristi za posebno bodovanje, napredovanje i sličan benefit, tj. uzeti kao novo delo, doprinos, ili pak ne – i čije/i od navedenih koautora. Prepričavanje, parafraziranje već ranijeg objavljenog teksta od istog autora – i predstavljanje tog rukopisa kako novuma – takođe podleže stručnoj ekspertizi kvantitativno i kvalitativno uzev. Načelno, smatram ga vidom autoplagiranja pod maločas navedenim pretpostavkama. I tom prilikom je ključna namena (is)tih, odnosno unekoliko izmenjenih stranica – skraćenih, proširenih, s drugačijim redosledom reči i rečenica, korišćenjem sinonima i drugo. A kasnije „potvrđivanje” autorovog gledišta, pa i prenošenje ranijeg napisa, uz navođenje podatka o tom „starom” – nije autoplagijat. Uostalom, naučni radovi često se nadograđuju, rastu: polazi se od pređašnjeg, autor se poziva na njega, pa se – eventualno – dodaje novo tkivo ili se izvlači drugačiji zaključak, tj. dobija drugi rezultat.

Prof. dr

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista