Српска задужбина цара Јустинијана

Моћни и мудри византијски цар Јустинијан I, један од седамнаест римских императора потеклих са простора данашње Србије, суверено је владао пуних 38 година. Остао је упамћен по напорима да обнови и ојача Источно хришћанско царство, по законодавној делатности (чувени је зборник кодификованог римског права и прописа који је назван по његовом имену), али и по неизмерној љубави према супрузи, лепој и амбициозној Теодори. Ништа мању љубав није гајио ни према велелепном граду који је подигао у постојбини, у подножју Радан планине, где је рођен око 485. године као Флавије Петар Сабатије.

Име Јустинијан је добио кад га је посинио мајчин брат цар Јустин I, иначе без сопственог порода, а на престо је ступио 1. априла 527. године, преузевши неограничену власт над државом и црквом од свог остарелог и болесног ујака којем је, иначе, готово целу деценију био поуздани ослонац, саветник и „десна рука“. Ни сам Јустинијан није имао деце, па га је наследио сестрић. Јустин II, који није ни издалека досегао величину свог претходника, једног од најсјајнијих владара у дугој римско-византијској историји. Јустинијан I је проглашен за свеца и Српска православна црква га слави у новембру.

Далеко од Цариграда

Прича о Јустинијановој задужбини, Царичином граду, враћа нас 15 векова уназад, у време кад је наш древни земљак ратовао против варварских Вандала, Острогота и Визигота у одбрани већ занемоћалог Римског царства, градио храмове и манастире у славу православља и покушавао да у овој вери уједини многобројне народе којима је господарио. Највећа и најпознатија црква из његове богате заоставштине је, свакако, Света Софија у Цариграду (односно Константинопољу, сада Истанбулу), као и она у Равени, у Италији, са чувеним, савршено очуваним мозаицима. На једном од њих се и данас може видети лик наочитог Јустинијана, а на другом његове крхке, крупнооке жене Теодоре која је, оцењују историчари, значајно допринела успешној владавини свог супруга, мада је потицала из најнижег сталежа и имала репутацију куртизане. Будућег императора је упознала у Цариграду, док је он још био шеф Јустинових тајних служби, а она се већ одрекла заната блуднице и окренула вери (монофизитском учењу).

Жељан да остави трајни траг у родном крају, али и уморан од дворских сплетки, Јустинијан одлази из Цариграда у провинцију, у мирне и питоме пределе по страни од главних путева, маштајући о будућем граду широких поплочаних улица, са трговима и фонтанама, палатама и црквама, купатилима и лечилиштима, фрескама и споменицима…

На травнатој заравни која се постепено спушта с једне стране ка истоку, с друге ка западу, на површини од 42.000 квадратних метара, око 530. године невероватном брзином почиње да се уздиже Јустинијана Прима. Спољашњи бедем дужине око 500 метара штити град од могућих непријатељских напада, унутрашњи дели насеље на три целине, које у средини спаја форум или агора, пространи кружни трг украшен царском статуом, око којег буја јавни живот града. Тог споменика већ одавно нема, а и сам трг, обрастао шибљем, данашњим се посетиоцима указује само уз помоћ бујне маште.

Од некадашњих радњица са покривеним тремовима и лучним аркадама, где су занатлије нудиле своју робу, трговци гласно позивали муштерије, а докони пролазници у топлим предвечерјима уживали у мирису хране, вина и воћа, претекао је тек покоји савршен лук од црвене опеке - и хрпа камења. Како смо обавештени, на тим гомилама су сакупљени и сортирани остаци древних бедема и покоје грађевине. Археолози сваког лета око месец дана проведу на овом локалитету, па пре него што оду затрпају ископине да би их заштитили до следеће године. Насута земља скрива и већи део скупоцених подних мозаика у тробродној базилици крај централног трга, али је камена крстионица остала непокривена.

Унутар градских бедема

(/slika2)Од агоре главна улица води у једном правцу ка Горњем граду, где су били смештени свештеници и племство, а у другом, јужном, ка Доњем граду, обитавалишту плебса. У правоугаоне уличне плоче понегде су, од дуге употребе, усечени трагови кочија и запрега.

На најуздигнутијој тачки Царичиног града, Акропољу, налазило се седиште црквене управе, са комплексом епископске палате која се, по највишим градитељским стандардима тог времена, загревала топлим ваздухом преко подних инсталација, а ту се налазила и базилика са криптом, као и велика црква са три апсиде, атријумом и крстионицом - једна од најмонументалнијих византијских сакралних грађевина на Балкану. Нажалост, ње више нема, а каква је била сазнајемо из описа истог оног византијског историчара, адвоката и књижевника Прокопија из Цезареје (Прокопија Кесаријског), који је бележио Јустинијанове ратне походе, градитељске подухвате, али и дворске интриге.

Прокопијева књига „О ратовима“ сматра се највишим дометом рановизантијске историографије и најпоузданијим документом те врсте у шестом веку. Својеврсна критичка допуна ове хронике је „Тајна историја“ у којој пише о „другој страни медаље“ Јустинијанове владавине и његових најближих сарадника.

Царичин град се помиње у четвртом делу списа „О грађевинама Јустинијановим“, који је објављен 554. године. Захваљујући Прокопију, савремени археолози су успели да употпуне слику о величанственој метрополи, драгуљу рановизантијске црквене и световне архитектуре настале на грчко-римским узорима, а антрополози о свакодневном животу који се тамо одвијао.

Без ознака и путоказа

Ископавања Царичиног града започета су још 1912. године - о чему се на самом локалитету данашњи посетиоци могу обавестити једино са добро скривене табле на једном од сачуваних зидова - а први који је у рушевинама препознао Јустинијану Приму био је Владимир Петковић. И каснија истраживања су потврдила да је заиста реч о важном црквеном, административном и војном центру који је цар Јустинијан подигао у овом делу византијске државе.

О његовом значају, нажалост, нисмо могли ништа да просудимо кад смо, недавно, посетили ово археолошко налазиште. У ствари, као да су се локалне власти завериле да га што боље сакрију. Од Лесковца до Царичиног града има око 27 километара. Пут до Лебана, око 20 километара, доста је добар, али наредних седам је местимично у реконструкцији, а местимично тешко проходан макадам. Пролазак кроз село Прекопчелица био би бржи и угоднији да су постављени видљиви путокази који намернике упућују ка налазишту и да је улица довољно широка да два возила могу да се мимоиђу без ризика.

На основу мапе из туристичког водича покушавамо да по изласку из села откријемо право скретање ка Царичином граду, али то успевамо тек захваљујући усменом упутству љубазних мештана. Излазимо на добар пут, али смо поново немоћни: лево шума, десно њиве, а где су рушевине? Опет нам у помоћ прискачу житељи Прекопчелице и упућују нас ка стази која води „од два стубића“. Сумњичаво скрећемо на неозначени пут и тек после неколико стотина метара откривамо остатке древног града. Нигде табле, нигде ознака. Срећом, ту је локални историчар аматер са групом пријатеља.

Пратећи његова објашњења, у расутим облицима унутар градских зидина препознајемо неке од девет досад откривених базилика и цркава (наводно их је било двадесетак). Између темеља срушених јавних здања и породичних кућа ходамо на исток улицом коју су некада красили тремови. Пресецамо главни трг и одлазимо до базена - цистерне уклесане у камену. Она је, сазнајемо, била повезана са главним водоводом, дужине око 16 километара, који је полазио од Петрове горе. Ту је, каже легенда, једини извор питке воде открио извесни свињар, по којем је место названо Свињарица.

Изван бедема који је опасивао уже градско језгро такође су се налазиле стамбене зграде и цркве, али и терме (јавна купатила). Јустинијана Прима је имала и канализацију, као и неки други значајни градови Римског царства са којима је научници пореде (рецимо Ефес).

Потрага за златном кочијом

(/slika3)Царичин град ће се поново прославити у овом миленијуму, тврде стручњаци, у оквиру новопокренуте туристичке руте „Пут римских царева“, која обухвата још и Сирмијум (Сремску Митровицу), Сингидунум (Београд), Виминацијум (Костолац), Феликс Ромулијану (Зајечар), Медијану (Ниш), Дијану (Кладово) и Трајанову таблу и мост (Ђердап). Такође, он ће бити догодине представљен и на великој археолошкој изложби „Девет византијских градова“ у Бону (Немачка), најавио је недавно др Вујадин Иванишевић, руководилац ископавања.

Јустинијана Прима посебно је очарала француске археологе, чији тим, са проф. Бернаром Баваном на челу, већ пуне три деценије сарађује са српским колегама. У пројекат су укључени и универзитети у Паризу, Стразбуру и Туру, као и музеј Лувр. Неки (домаћи) зли језици тврде да је Французе привукла легенда о златној царској кочији која је остала у рушевинама Царичиног града кад је, свега осам деценија по оснивању, разорен у нападу варвара.