Ренесанса винила у дигитално доба

Упркос дигиталној револуцији, за коју се донедавно сматрало да представља једину будућност музичких снимака, специјализована музичка штампа на енглеском језику већ неколико месеци посвећује све више простора помало заборављеном формату грамофонске плоче. Званична статистика је неумољива: на подручју САД мини-албуми и Ел-Пи издања у винилном формату су у 2007. години забележили раст продаје од 36,6 одсто што је довело до повећања прихода од 42,2 одсто у односу на 2006.

Са друге стране, донедавно супериорни компакт-дискови настављају драматичан пад: у прошлој години је продато 17,5 одсто компакт-дискова мање у односу на 2006, што је у завршном рачуну резултирало са 20,5 одсто губитка у односу на приход остварен претпрошле године.

Разлози за прекомпозицију тржишта музичких издања су бројни. Као што је формат касете средином прошле деценије постао превазиђен, тако се некадашње предности компакт-диска показују као мане. У поређењу са МП-3 фајловима, дискови губе некадашњу предност у преносивости и капацитету. Колекционари грамофонских плоча, са друге стране, више нису једини који тврде да је звук на грамофонској плочи много топлији од оног који се може чути са компакт-диска.

Произвођачи грамофона такође иду у корак с новим тенденцијама. Један од најпознатијих произвођача ди-џеј опреме, фирма „Numark”, недавно је објавила да је продала милионити грамофон са USB портом који омогућава конвертовање звучних записа са плоче у МП-3 формат. Првобитно замишљен за диск-џокеје, овај уређај је увелико превазишао своју првобитну намену.

Многи музичари се слажу у оцени да је винил најподеснији формат за издавање њиховог стваралаштва.

– Не постоји ништа слично чину стављања игле на плочу. Почели смо да узимамо музику здраво за готово јер је тако лако притиснути дугме. А музика би требало да буде забавна. Плоча је реална да реалнија не може бити – тврди кантри певач Шелби Лин у новом броју часописа „Ролингстоун”.

Осим предности у звуку, омоти плоче су атрактивнији у односу на компакт-диск. Једно истраживање из 2006. године које је међу тинејџерима спровео Дејвид Хејс са Института „Онтарио” потврдило је ове наводе. Испитаници су изјавили да је визуелни сегмент плоче бољи од оног који се може наћи у „књижицама” за компакт-дискове. Тинејџери су оценили да су им музичари који снимају грамофонске плоче аутентичнији од оних који се данас агресивно промовишу и своју музику пласирају искључиво на компакт-дисковима. Скупљање грамофонских плоча, са нагласком на оне које се теже набављају, постало је младима интересантније у односу на куповину компакт-дискова, наводи се у овом истраживању.

– За многе од нас, албум на винилу је права верзија неког издања. Омотница, величина и присутност насловнице, подела песама на две стране, бољи звук и изнад свега ангажовање које слушалац улаже у цео процес, чине од овог формата природан избор за људе којима је првенствено стало до слушања музике – оцењује Патрик Ејмори из дискографске куће „Матадор”.

Ни уметници ни издавачке куће не седе скрштених руку у новонасталој ситуацији. Елвис Костело ће свој нови албум „Momofuku” понудити на тржишту у само два формата: винилном и дигиталном. Неке дискографске куће нуде бесплатне купоне за „скидање” песама са Интернета унутар грамофонске плоче, што се показало као „веома популарно”. Такође, многи алтернативни извођачи штампају ограничене едиције винила у неколико различитих боја, за које интересовање не јењава – што диже цене ових издања до астрономских висина.

Иако им, упркос свим очекивањима, ветар дува у леђа, челни људи индустрије винила кажу да постоји лимит у напредовању овог тржишта:

– Постоје бројни разлози да се винили не штампају. Израда је много скупља и компликованија. Цео процес траје дуже. Трудимо се да не изгубимо новац, али вероватно имамо губитке, каже Мек Мекоан из издавачке куће „Merge”.

Израда једног компакт-диска кошта један долар, док је за једну грамофонску плочу потребно издвојити чак четири и по. Разлози за оволику разлику леже у чињеници да се за израду плоча користи нафта, која је сваким даном све скупља.

Уз то, чују се и критички гласови који тврде да иза „винилне ренесансе” стоји нико други него музичка индустрија, која покушава да и на овај начин поправи своју незавидну позицију изазвану дигиталном револуцијом. У једном од коментара на веб-сајту „Ролингстоуна” се „изражава захвалност напредним технологијама које су омогућиле да музика остане пријемчива највећем броју људи у време свеопштих поскупљења. Музика је забава и први пут је веома близу да буде тамо где и објективно припада – у рукама самих људи.”