Сам са собом у соби

Сам, сâм. Сам са собом у соби. Срећа моја, па у време ове вирус корона „фртутме” нисам у Паризу. На атлантској обали сам. У Ла Рошелу (La Rochelle). Код компањонке. Францускиње. Будући да ме је својим телевизијским обраћањем нацији, Макрон силно испрепадао, слабо излазим. Ионако цвикам да изађем. Кад излазим, не смем заборавити да понесем формулар својеручно потписан. Зашто сам изашао из стана? Којим поводом? Зарад куповине намирница? Одласка доктору?

Формулар носи назив „Attestation de déplacement dérogatoire”. Реч „dérogatoire” у овом случају има значење - изузетан, изниман. Дакле, уколико ме заустави полицајац, морам му показати потврду о свом „изнимном кретању”. Ако је немам, полицајац ће ме ударити по џепу. Тамо где је људска јединка најосјетљивија. Кад платиш казну – умириш се као бубица. Такви смо. Такав је човек. А платио си, јер ниси поштовао „члан 1, декрета од 16. марта 2020, који се односи на кретање особа у оквиру борбе против ширења вируса корона ковид 19”.

Данас ми се догодило нешто супер. Сунчан дан! Излазим, на балкон. Па, улазим у стан. Па, опет на балкон. Шетам. Дакле, жив сам. Не кашљем. Немам температуру. Неће ме ваљда и овде на балкону „хајван” од вируса корона напасти. Неће, неће, вели ми компањонка. Ти долазиш са Балкана. Virus то зна. Страх га је од тебе. Она је, вели за себе, нежна егзотична биљка. Пре ће се на њу окомити. Насмеја ме. По први пут ми се дешава да ми неко каже да је добро што долазим са Балкана. Знам добро да ни Меркелова ни Трамп не деле њено мишљење.

Трамп би да Америка купи немачку фармацеутску кућу која је већ одмакла у тражењу вакцине против вируса корона Да је купи и да се вакцином лече искључиво становници Америке. По оној његовој чувеној пароли – „најприје Американци”. А потом сви остали. Макар они били и становници држава Европске уније. Са вирусом корона је на површину, баш попут нафтне мрље на мору, испливао – људски егоизам. Опште помањкање солидарности.

У Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији чији лидер беше, кажу неки, „тамничар” Тито, неговала се увелико солидарност међу људима. А у капитализму који се послужио француским глаголом „balkaniser” (расцепкати, уситнити) да разбуца Титову земљу на мале независне државице, реч солидарност – бар што се тиче вируса корона – готово да и не постоји. Сви херметички затварају своје границе. Нека се свако брине сам о себи. „Усе и у своје кљусе”, како ми кажемо. Чудна нека солидарност. Само на папиру.

Спремио сам нарамак књига да ми лакше прође ово вирус корона опсадно стање. Поново се враћам на доброг старог Сенеку из стоичке сколе. Читам његову књижицу „Срећан живот”. Чекају ме и три књиге мог комшије са сарајевске Грбавице. америчког књижевника Александра Хемона. Париска издавачка кућа „Робert Laffont”  са енглеског језика је превела три Хемонове књиге. При руци су ми „Нада је смешна ствар” („L'espoir est une chose ridicule”)  и „Лазарус”. Његову прву књигу „The Question of Bruno” већ сам читао.

Чудан је животни пут мог суседа Александра Хемона. Отишао је 1992. године на три месеца у САД у својству америчког стипендисте. Кад је требало да се врати у Сарајеву је већ букнуо рат. Није сео у авион. Остао је у Чикагу. Дао је себи рок од пет година да научи перфектно да говори и пише на енглеском. Успио је. Постао је широм света познат као књижевник великог калибра. Књижевни узор му је писац Владимир Набоков. Александру Хемону успех није ударио у главу. Није заборавио ни на нашег славног комшију, фудбалски клуб са Грбавице – Жељезничар.

Да прекратимо време, филмофили какви смо, нас двоје увече гледамо филмове са ди-ви-дија које позајмимо у „медијатеци”. Вечерас ћемо гледати „Скупљаче перја” („J'ai même rencontré des tziganes heureux”) нашег прослављеног филмског режисера Александра Петровића. Признајем, натурам јој наше филмове. Имаће и шта да види. Глумци „par excellence” – Бата Живојиновић, наш „Белмондо” Беким Фехмиу, Оливера Вучо. Чека нас и филм браће Тавијани „Једно приватно питање” („Una questione privata”)

Ових дана присетих се и свог сарајевског детињства и биоскопа „Партизан”. Ми клинци из „мале раје”, из Улице Милоша Обилића, Горан Бреговић и ја, чекали бисмо у дугом реду да дођемо до карти за вестерн филм „3:10 to Yuma” са Гленом Фордом у главној улози. Мој јаран из сарајевског дјетињства Горан Бреговић, који постаде познати и признати југославенски музичар у сваком кутку планете, крајем марта навршава „округло” 70, а мени су три више..

Ето, Брега, гледам вечерас поново наш „Воз у 3 и 10 ' за Јуму”. Срећан ти рођендан!

Дипломирани журналиста и професор социологије

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа