После Путина: Владимир Владимирович

Док је Русија била притиснута нервозном неизвесношћу око вируса корона, а политички врх успаван јануарским изјавама Владимира Путина да би мандат председника требало ограничити, а моћ парламента ојачати, шеф Кремља бриљантно је извео операцију која му омогућава да влада до 2036.

Маневар је обављен муњевито, без знања многих који су помишљали да би могли да буду наследници, очекујући да се Путин елегантно повуче после истека мандата 2024. Укинуте су све спекулације.

Прави тајминг. Савршена политичка кореографија. Класични Путин.

Владајућа партија Јединствена Русија предложила је уставни амандман којим се време ресетује на нулу када 67-годишњем председнику истекне садашњи мандат – чиме стиче право на још два шестогодишња терма. Дан касније Државна Дума и Сенат гласали су „за”. Путин је хитно дошао на седницу, потписао захтев и саопштио да ће прихватити промену „под условом” да Уставни суд утврди да се не крши Устав.

Суд је одмах после викенда, без права на жалбу, потврдио уставност промене коју су неки правници сматрали „незамисливом”. Исти председник суда је Путину одобрио оно што је 1998. одбио Борису Јељцину кад је тражио трећи мандат.

Путин, који управља Русијом од 1999. и тренутно је четврти пут председник, разрешио је тако све дилеме везане за наредну деценију и по. Зарад „унутрашње стабилности” и избегавања могућих протуберанци око наследства, прихватио се нова два мандата. Претходно је за премијера именовао човека за кога је и у Русији ретко ко чуо.

Када је председничко место после прва два мандата заменио са премијерским Дмитрија Медведева, Путин је себе желео да представи као поштоваоца демократске и уставне форме. О суштини демократије, о истинском политичком плурализму и грађанском друштву, у Кремљу се никада и није разговарало. Рокада је била пропраћена највећим демонстрацијама од настанка Руске Федерације.

Сада је пантомиму одиграо у друштву Уставног суда на начин који потврђује да после две деценије на власти – као председник или премијер – више не мора да прикрива своје апсолутистичке амбиције.

Сви који су се потајно надали ограничавању мандата и прибижавању европским стандардима – изузимајући Ангелу Меркел која је канцеларка 15 година – остали су затечени и поражени. Русија је исцртала нову трајекторију јачања ауторитарности, национализма и конзервативизма.

Пошто је Уставни суд отклонио претпоследњу „препреку”, остала је још једна: бирачи би промене требало да потврде на референдуму 22. арпила. Уз сву контролу медија, изборног система, вирус корона и забрану јавних протеста, биће то пука аранжирана формалност.

Мултиетничка и мултиверска Русија ће се на референдуму изјашњавати не само о председничким мандатима, већ и о изменама које у Устав убацују посебну улогу руског народа у стварању земље. Под утицајем цркве уноси се „вера у Бога”, а брак се дефинише као искључиво хетеросексуална заједница.

Председник је, као и све аутократе, уверен да само он може да донесе праве стратешке одлуке и да је зато потребан и незаменљив: „Видим да народ, или барем већина нашег друштва, чека моје процене и одлуке о кључним питањима развоја руске државе, како сада, тако и после 2024”.

Путин своју харизму гради на поруци да је повратио достојанство земље загубљено у хаотичним временима после рушења комунистичке власти, предаје територија бившег Совјетског Савеза новим независним државама, понижавајућег односа Запада и пљачкашких приватизација. Траума је употребљена за стварање нове националистичке доктрине.

Достојанство је враћено, али не и грађанске слободе. Корупција и даље завлачи руке у џепове обичних Руса чије се незадовољство повећало, посебно после пензионе реформе. Избијају повремени протести.

Путинов рејтинг је на силазној путањи. По истраживању руског независног центра Левада, тек 27 одсто жели да Путин остане председник, али он је уверен да ће промене које је замислио проћи у новој симулацији демократије.

Промене брину руску либералну јавност, која у отвореном писму говори о „антиуставном удару”. За разлику од њих, Константин Молофејев, конзервативни финансијер са везама у Кремљу и власник ТВ канала, не крије да никада није био тако близу остварења свог циља обнове царства: „Квазимонархија коју сада у основи имамо је веома добра ствар”, изјавио је „Њујорк тајмсу”.

Шеф Кремља свакако неће темељно мењати спољну политику. Од нормализације са Западом ништа. На унутрашњем плану покушаће са формулом „кретања у месту”, што значи наставак стагнације, ако не и рецесију због драматичног пада цене нафте.

Док је већина грађана незаинтересована, једина неизвесност не тиче се резултата, већ развоја ситуације с пандемијом короне. Путин уверава да је све „под контролом” захваљајући благовременим мерама. Државни медији стављају акценат на неорганизованост ЕУ и истичу „крах европске солидарности”.

Избори и мајска парада поводом 75. година победе у Другом светском рату и даље су на агенди, мада Путин наговештава да би могло да дође до одлагања уколико се ситуација са вирусом корона погорша.

Кад је Јељцин именовао Путина за свог наследника, изненађени Руси и свет имали су два питања. Ко је бивши агент КГБ-а чија је политичка каријера била ограничена на Санкт Петербург? Колико дуго ће опстати у време када је био пети премијер кога је Јељцин одабрао за годину дана?

Имамо одговор барем на друго питање. Транзиција Владимира Владимировича значи да је Путин себи обезбедио најважније: на добром је путу да влада наредних 16 година, дуже од три деценије, колико је на власти био Јосиф Висарионович Стаљин.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa