Живот са донираном јетром пун је изненађења

На рутинској контроли 2011. години, у 32. години, сазнао сам да нешто није у реду са мојим здрављем и да су ми потребне подробније контроле. У Клиници за гастроентерохепатологију КЦС, након много прегледа, добио сам објашњење да болујем од тешке аутоимуне болести јетре и дебелог црева, да за њу не постоји лек и да ми је једини спас трансплантација јетре. То је био у најмању руку шок за мене и моју породицу јер ништа о томе нисмо знали. Питања у глави су се само ређала: да ли ћу дочекати операцију, колико новца ми треба за то, како ћу га сакупити, колико месеци се чека на пресађивање органа, колико година ћу још живети...

Улазак на листу чекања за трансплантацију доживео сам као крај свог живота, тачку на моју будућност, могућност да добијем дете. Као што је и до тада био, живот је показао колико може да буде пун изненађења. Уследило је пријатно изненађење – супруга је остала у другом стању. Али је онда кренуло погоршање мог здравственог стања. Наредне две године сам провео углавном по болницама, на различитим прегледима, анализама и контролама. А да невоља никад не иде сама, осетио сам на својој кожи, с обзиром на то да сам изгубио и посао и заједно са супругом и тек рођеном ћеркицом Нином остао на минималним примањима, а ствари које је требало платити било је све више. Због свега тога нисмо гледали далеко у будућност. Само на оно што се дешава у ближој будућности, као што су жеља да дочекам да Нина прохода, да јој прославимо први рођендан, да је крстимо и да се венчамо у цркви, што смо и остварили 2015. године. Али, исте године моје здравствено стање креће низбрдо. Тек 13. октобра 2016, када сам био позван пети пут, животно већ угрожен, коцкице су се склопиле. Орган донора је одговарао по свим медицинским параметрима мом организму и зато ми је рано ујутру 14. октобра пресађен у Ургентном центру Клиничког центра Србије. После 13 дана од операције вратио сам се кући као здрав човек.

Данас водим уобичајен живот, са многим плановима. Сигуран сам да би ми било лакше да ме је неко усмерио, помогао, охрабрио. Због тога је нас неколико пацијената у октобру 2017. године одлучило да оснује удружење пацијената који су били подвргнути трансплантацији и пацијената који чекају орган, коме је име „Заједно за нови живот” дала новинарка РТС-а Ана Стаменковић.

Удружење се свим силама труди да подигне свест становништва Србије о значају трансплантације и донирања органа, а један од тих начина су биле јавне трибине под називом „Значај трансплантације и донирања органа”, које смо организовали у десет градова широм Србије, уз помоћ Министарства здравља и лекара из тимова за трансплантацију органа КЦС. Изводимо и мини-позоришни комад „Живот је најлепше и највеће чудо које нам се у животу догађа” у режији Иване Драгутиновић Маричић, а по сценарију Молине Удовички Фотез. Она је сценарио написала на основу животних прича пацијената и разговора са лекарима из тимова за трансплантацију органа.

За пацијенте с трансплантацијом страх од инфекције јесте свакодневна животна чињеница. Сви узимају лекове како би сузбили свој имунски систем и смањили ризик да ће њихов нови орган бити одбачен. Увек смо предузимали мере предострожности које данас сви предузимају због овог вируса. За пацијенте са трансплантираним органом, недостатак средства за дезинфекцију руку питање је живота и смрти. Њихов животни век зависи од различитих антибактеријских марамица и средстава за дезинфекцију које се сада уклањају са полица трговина и складиште у кућама паничних купаца. Много је теже пронаћи производе који су нам потребни и које користимо сваки дан да бисмо били сигурни, јер су неки створили апсолутно непотребне залихе. Зараза од ковида 19 би потиснула наш већ нарушени имунски систем и потенцијално довела до одбацивања органа.

Кад људима говоримо о нашем стању након трансплантације и предострожности које морамо предузимати, они су шокирани. Мислим да не разумеју шта се дешава када се пацијент с трансплантираним органом разболи. Слично је и са пацијентима који су на листи чекања за трансплантацију органа, јер уколико дође до било какве инфекције, а појави се одговарајући орган, он не може у том тренутку бити пресађен и губи драгоцено време и чека нова прилика… Поражавајућа је чињеница да код нас постоји огроман недостатак донора. И зато је у овако тешком тренутку јако битно да сви будемо пре свега одговорни и солидарни, да сачувамо оно најдрагоценије за све нас, а то је живот. Сада је битно да останемо кући са својим породицама, што и није тако тешко, да квалитетно проведемо заједничко време, а све ради вишег циља – остати здрав, остати жив.