Социјална правда

Позивање на социјалну правду постало је ових дана главно реторичко средство наших политичара. Сведоци смо како се ова велика вредност развлачи по њиховом изјавама на начин који неминовно доводи до њеног скрнављења. Јер, мучан је утисак да је она, од циља по себи, данас сведена на пуко средство за остваривање једног другог циља, задобијања или очувања власти. Неки су је, додуше, помињали и раније; други су је се сетили тек сада, када је она постала улог за њихову власт. Али, чини се да и једни и други не нуде ништа осим пропагандне реторике око социјалне правде, нарочито не њено истинско разумевање.

Када једни траже „гаранције” за социјалну правду, схватајући их као новац који треба обезбедити за њено „финансирање”, а други се нуде да су баш они ти који могу обезбедити тај новац, захваљујући „претприступним фондовима ЕУ”, ништа друго се не може помислити осим да они уопште не разумеју шта значи социјална правда. С друге стране, наспрам ових самозваних бораца за ствар социјалне правде имамо тржишне фундаменталисте који отворено и арогантно поручују, следећи свог гуруа Фридриха фон Хајека, да они уопште не знају шта значи тај израз. Зато га ваља појаснити, и због оних који се на њега лажно позивају, и због оних који га изричито одбацују да бисмо свима њима помогли да га спознају.

Али, да бисмо знали шта социјална правда јесте, морамо истовремено знати шта она није. А није обична ставка у буџету за коју треба да нађемо новац; ово је само вулгаризација те идеје која је, нажалост, постала опште место у нашим политичким дебатама. Нарочито када се каже да тај новац не може обезбедити нико други него ЕУ. По овима који тако причају, испада да је са социјалном правдом у ЕУ све у реду, као и да је изван ЕУ, самим тим, у погледу ње много шта спорно. А ни једно ни друго није тачно; у ЕУ је на делу неолиберална инвазија за коју је, као што смо видели, социјална правда празан, бесмислен појам, док је на неким местима изван ЕУ, па и изван европског континента, социјална правда у великoj мери остварена. Узмимо само пример некадашње Југославије и садашње Кубе. Југославија није била члан ЕУ, а имала је високо остварену социјалну правду, нарочито пре увођења либералних мера у економији. А Куба је и данас изузетно цењена у погледу свима доступног школства и здравства.

У разумевању социјалне правде могу нам помоћи филозофи. Платон је тако правду уопште одредио као принцип да се свакоме додели оно што му по природи припада. На тај начин он је, у основи, изрекао оно што и сваки, обичан човек, данас као и некада, разуме под правдом – добити оно што се заслужује и не добити оно што се не заслужује. Међутим, да би свако добио оно што му по природи припада, што он заслужује у складу са својим способностима, мора се онемогућити утицај оних чинилаца који отежавају или потпуно спречавају развој човекове природе и његових способности. За Платона, као и многе касније, то су били чиниоци који су у вези са постојањем приватног власништва и неједнакошћу који произлазе из друштва које се на њему заснива. Зато у његовој и другим пројектима идеалне државе нема приватног власништва; људи имају једнаке могућности за откривање и образовање својих способности, према којима заузимају одређено место у друштву.

Филозофија је тако врло рано открила шта је главни узрок социјалне неправде. У данашњем фетишизирању приватног власништва и приватизације заборавили смо да је у почетку власништво припадало заједници која га је створила, и да приватно власништво настаје као учинак приватизације до тада заједничког власништва. А приватизација, што и сам њен језички корен говори, значи присвајање за себе нечега што је било заједничко, што је истовремено и лишавање других, и заједнице у целини, власништва над оним што је присвојено. Овај чин увек почива на насиљу оних који су у тренутку узурпације били доминантни у датој заједници.

Зато је у корену приватног власништва неправда – неки су приграбили за себе оно што не заслужују (јер нису само они учествовали у његовом стварању), искључујући из власништва оне који заслужују да њим располажу (јер су и они учествовали у његовом стварању). На то изворно насилно присвајање надограђује се израбљивање у процесу рада – приватни власници искоришћавају туђи рад само захваљујући власништву над средствима за рад, из кога су други искључени. Овакво друштво непрестано одржава незапосленост, јер она притиска запослене да прихвате минималне наднице, и подстиче лоше материјалне и социјалне услове рада, због доминације интереса профита и конкуренције међу радном снагом која добија облике сурове борбе за преживљавање. Зато су у таквом друштву илузорна нека основна људска права, потврђена и у Општој декларацији о правима човека УН, као што су право на рад, на праведну и повољну награду, на стандард живота итд. Зато је у таквом друштву илузорна и сама социјална правда.

Стога, када се код нас последњих година рестаурира такво капиталистичко друштво, социјална правда не може бити захтев који је остварив без довођења у питање самих његових основа. Она се не може задовољити некаквом привременом изменом у буџету, а нарочито не из извора чија је веза са правдом крајње сумњива. Она је немогућа без радикалније прерасподеле друштвеног богатства, што значи, без поновног присвајања онога што је претходно узурпирано од саме заједнице.