Контроверзна Ruta Tannenbaum

ПОЛЕМИКЕ
Контроверзни роман Миљенка Јерговића, Ruta Tannenbaum, и пре и после овогодишње награде "Меша Селимовић", која се у Тузли додељује за најбољи роман објављен током 2006. у Босни и Херцеговини, Хрватској, Србији и Црној Гори, изазива полемике. Недавно се на порталу www.knjizevnost.org нашао обиман негативан приказ Дуње Мелчић, писан за немачког издавача. Одмах после објављивања у Хрватској (Durieux), критичке замерке роману упутила је група угледних људи (објављене у недељнику "Национал" 12. 9. 2006).
Златко Црнковић, уредник и писац, истицао је Јерговићево непознавање загребачког говора из доба које описује (између Првог и Другог светског рата), као и писање именице "Јевреј/и" малим словима.

Драматичарка Зора Дирнбах указивала је на композиционе мањкавости романа (неповезаност низа многобројних прича), површну обраду карактера, "љутиту предоџбу Загреба", немогућност налажења истинских веза са Леом Дојч, глумачким вундеркиндом. Историчарка Андреа Фелдман наглашавала је да је у историјским романима немогуће тражити историјску истину и доказивала како Јерговића историјски оквир није ни занимао, закључивши: "Његова визија Загреба и Жидова на граници је негативног стереотипа…" Професорка етике Надежда Чачиновић аргументовала је своје главне мисли, да то није антисемитска већ мизантропска књига. Потом су уследиле све жучније реакције самог писца које су кулминирале у овогодишњем пролећном интервјуу за недељни магазин "БХ дани", вређањем управо оних људи из Хрватске који су критике и упутили.

Док се гужва у Хрватској завршила иступањем Јерговића из Хрватског друштва писаца, у Босни су се могли читати текстови разноразне врсте, непоткрепљени аргументима, и то текстови истог круга људи, које у истој мери и истим језиком сам Јерговић подржава и брани (Н. Ризвановић "Несавршено ремек-дјело", И. Ловреновић "Ломача за Јерговића")… Две недеље пре проглашења тузланског победника магазин "БХ дани", из своје едиције, најављује и увелико рекламира излазак из штампе управо роман Миљенка Јерговића Ruta Tannenbaum.

Међу члановима тузланског жирија нашли су се људи који су Јерговићеви (нови) издавачи (С. Мехмединовић) или онај коме је Јерговић саставио изабране песме (М. Стојић). Образложење награде председника жирија др Мухамеда Џелиловића било је следеће: "Јерговић је написао невјеројатно храбар роман, најљепши у његовој несхватљиво богатој продукцији. Заправо, Миљенко Јерговић нам је овим романом свима показао каква смо ђубрад!" И после додељивања тузланске награде у БиХ се упорно пише о некњижевним елементима и мимоилази доказивање могућих естетских чинилаца дела.

Избор финалиста такође може изазвати недоумице. Осим што се приговор може упутити и због систематског заобилажења књижевница (ове године, у ширем избору, али не и у финалу, тек две: Ивана Сајко из Хрватске и Вида Огњеновић из Србије), као и због одсуства сензибилности према разноврснијим темама од историјских, ратних и политичких, већина књига није добро написана.

Сама победничка књига има неколико неусаглашености. Прво, многи говоре, а и сам аутор поновио је исто приликом доделе награде, да је то роман о Рути и холокаусту. Међутим, то би изневерило дословни текст јер у њему има веома мало речи о Рути и холокаусту: Рути се посвећује једва четвртина романа, а страдању Јевреја још много мање. Уз то, жижа романа је веома проблематична управо због несразмере између простора предатог насловној јунакињи која није истовремено и главна, али коју аутор из другог плана враћа у насловни фокус и предаје јој кључеве тумачења. У самом роману има превише споредних прича (око четрдесетак) које се односе на Загрепчане и Јевреје, а представљени су углавном у црној боји, без јачих, супротстављених дискурса. Укратко, у питању је роман са неповезаном композицијом, недовољно мотивисаним поступцима јунака, са гомилањем великог броја споредних прича, стилским неуједначеностима, конфузном жижом која отежава одговор на питање шта је истински заплет романа, шта је писац заправо хтео да каже. У роману има лепих приповедних делова, али, у односу на целину романа, они остају у другом плану.

Даље, непојмљиво је како су два веома слаба романа успела да уђу у сам финале: Пси и клаунови (В. Б. З., Загреб, Хрватска) Јосипа Млакића и Син (Durieux, Загреб, Хрватска и ОКФ, Цетиње, Црна Гора) Андреја Николаидиса. (Роман Виде Огњеновић нисам читала, али за роман Иване Сајко Рио бар могу одговорно да кажем како је бољи од књига двојице наведених финалиста.) Млакић тематизира одлазак групе национално све нетрпељивијих људи на сарајевски митинг уочи избијања рата, а Николаидис насловом најављује конфликтни однос сина и родитеља, а већином говори о аномалијама црногорског градића Улциња. Но, оба романа површно обрађују своју грађу. Млакић је за фокализера своје приче изабрао полуписменог и недозрелог дечака што је битно утицало на тривијалне описе, плошне интроспекције, гомилање фраза… Николаидис највећим делом свој роман пребацује у рухо фељтона те зато има превише лежерног стила (са доста лоших, полуписмених реченица: "Чувам ту слику, као што се у, од крађе, најбоље заштићеним музејима чувају драгоцјене слике". "Онда му је сломио јабуку када се попео на стабло да краде воће". и сл.), информативно-популарних разматрања актуелности, превише фраза, тривијалних уопштавања и бесмислица.

Коначно: два романа која су могла заокупити већу пажњу жирија јесу Елијахова столица (Фрактура, Запрешић, Хрватска) Игора Штикса и Комо (Самиздат Б 92, Београд, Србија) Срђана Ваљаревића. Оба романа одликује, осим показане вештине романескне композиције и обликовања карактера и атмосфере, изузетан стил, сложена значења и поруке. Први тематизује однос етнонационализма и инцеста, други - покушај живота у изолованом простору и под специфичним условима, на некој другој врсти "чаробног брега" који изнова успављује и разбуђује. Ове књиге на први поглед чине се једноставним, али крију многа сложена значења и зато их треба пажљиво читати.

За први роман битно је уочити да је инцест ликова у функцији откривања зла политичког инсистирања на затворености живота међу припадницима истоврсних нација; за други роман карактеристично је мешање лиризованог ритма исповести (понављање везника "и" или речце "баш" стишава патњу субјекта затвореног у свој свет) и дијалошког покушаја откривања новог света (до апсурда дехуманизованог иако окупља светску интелектуалну елиту).