Школа у кући, а кућа без телевизора

Суботица – Кроз учење на даљину школа се сада, у време ванредног стања, преселила у животни простор ученика, а то није увек и место које испуњава техничке критеријуме потребне за школовање на даљину.

„Имам ученике који немају ни телевизор, ни паметне телефоне, а камоли компјутер и интернет”, каже за „Политику” Рејхана Саити, педагошка ромска асистенткиња која ради са једним бројем ученика основне школе „Сечењи Иштван”. Ипак, каже Весна Вајс, директорица школе, ова деца нису искључена из наставе у кућним условима. „У школи имамо 66 малишана која су социјално угрожена, где више њих користи исти мобилни телефон, или нема других техничких могућности”, каже Вајс. У школи од преко хиљаду ђака, нешто мање од петине су деца из ромских породица од којих поједини имају тешкоћа и у праћењу наставе на српском језику. Нарочито је то случај са децом у нижим разредима, због тога је школа морала другачије да се организује. Весна Вајс објашњава да су учитељице припремиле и одштампале посебне материјале, и у породицама где немају техничке могућности, родитељи су уз поштовање процедуре заштите, позвани у школу да их преузму. Наредних дана, након две седмице очекује се да на исти начин родитељи донесу домаће задатке. Овакав начин рада ставља на пробу и мотивисаност  детета и родитеља да наставе са образовањем, а ту је и Рејхана Саити да им у томе помогне. „Мој телефон непрестано звони. Контактирам са преко 200 деце и њихових родитеља, чим дете не пошаље слику домаћег, учитељица ме о томе извештава и ја онда зовем родитеље. Оно што је важно јесте да су сва деца обухваћена, и да сви раде своје задатке која су добили”, каже Рејхана. Техничка условљеност наставе на даљину донела је и необичне ситуације, па каже да у породицама где имају више деце, родитељи се поделе ко ће за које дете да одговара на поруке из школе јер се у почетку догађало да помешају у којој вајбер групи су за које дете.  Рејхана је морала на папиру да направи шему са којим родитељима контактира преко вајбера, са ким преко месинџера, а са ким на воцапу.

Др Миланка Станкић, професорка српског језика у основној школи „Свети Сава” у предграђу Алескандрово, каже да је уобичајно да у сваком одељењу има по двоје-троје ученика који су у лошијој материјалној ситуацији. „Сада је тај социјални контекст дошао до изражаја јаче него иначе”, каже нам др Станкић. Међутим, каже да се ни у учионици није оцењивало да ли је рад изложен на папиру или у  „пауер поинт” формату, већ способност, труд и знање ученика. И у овој школи, родитељима деце која немају техничке могућности за учење на даљину поштом су подељени задаци и лекције које треба да науче. „Ми смо сада у ситуацији да и деца и родитељи треба да буду свесни тога да воде битку за знање”, каже Станкић. Ипак, ни једно дете у овој ситуацији није препуштено само себи, и сва су обухваћена наставом. „Ово је неочекивана ситуација и ко год је реши има петицу из живота. Међутим, ствари не би требале да се подразумевају, јер их онда не преиспитујемо”, каже Станкић и додаје да ни наставници нису били у законској обавези да имају паметне телефоне способне за сложене платформе, а камоли да се то сада очекује од ученика. „Ово је прилика и да када се ово заврши држава мора да уложи у то да сваки ученик и учесник наставног процеса на располагању има и одговарајућу техничку опремљеност”, сматра Станкић.