Мајка

„Зашто питаш како смо: живи смо, живи смо”, каже песма. У ово време несреће, ја сам писац који не пише дневник. Просто не пишем. Жао ми је да трошим лепе и паметне речи за опис ове ружне стварности. Речи које иначе тешко и ретко проналазим… Лепе речи треба чувати за лепе ствари. Више волим да се бавим другима него собом. Покушавам да пишем о људима које познајем и који су моји пријатељи. Сви они, као и ја, имају неку муку и носе неки терет на души. Углавном ми не смета то што старим, смета ми што је познаника и пријатеља све мање. У овим данима и ја, као и већина мојих пријатеља, седим код куће. Дом је постао острво наде у мору безнађа. Чујемо се телефоном, размењујемо поруке. Тешимо једни друге: И ово ће проћи.

Један од мојих пријатеља је и Н. Д. Члан наше групе, најмлађи од нас. Ведар и драг момак, увек спреман свима да помогне и да се нађе у невољи. И у овим тешким данима зове често телефоном, пита да ли нешто треба да донесе – храну, лекове... Човек је срећан када има такве пријатеље. И када зна да у несрећи има неко на кога може да се ослони. Међутим, пре неки дан изненадио ме је својим телефонским позивом.

„Немам с ким да се посаветујем, морам са тобом да разговарам. Не знам како да решим један проблем. Ти си старији, можда можеш да ми помогнеш. Ти знаш да сам ја своју мајку, има томе више од годину дана, сместио у дом за старе. Она је на томе инсистирала јер више није могла да живи сама у свом стану, а није хтела нас да малтретира да је сваког дана обилазимо. Ја сам пре шест месеци тај мајчин стан и наш стан у којем смо живели, који је био рупа у поткровљу, заменио за већи, пристојан стан. Нисам рекао мајци да сам заменио стан. Мислио сам: тај мајчин стан ионако припада мени када мама оде. Указала се згодна прилика да решим наше стамбено питање и ја сам то учинио. И моја жена је инсистирала да то учиним, да деца имају своје собе. До сада је мајка била задовољна боравком у дому, а сада, када је настао овај хаос, епидемија, све се променило. Прошле недеље, када сам отишао у дом да обиђем мајку, чврсто ме је стегла за руку и тихим гласом рекла: ’Сине, води ме кући, не могу више овде да останем, хоћу да умрем у свом стану’.

Она хоће да се врати у свој стан који више не постоји. Немогуће је да живи с нама, јер ту смо ја, жена, двоје деце и куче. Како у ово време да доведем у стан и мајку? Да јој изнајмим собу у хотелу док све ово прође? Не може сама. Како да јој објасним шта је са њеним станом? Немам никакве ни ближе ни даље родбине код које бих могао да је сместим. Отац ми је умро пре пет година. Очајан сам. Мама ме сваког дана зове телефоном и моли да је изведем из дома. Ја измишљам разне разлоге. Хоћу да полудим, а немам решења. Мајка ми је, волим је. Предложио сам жени да ја и она одемо у хотел на месец дана, док све ово не прође, а да деца остану у стану са мојом мајком. Жена није хтела ни да чује. ’Иди ти са својом мајком у хотел, нас остави на миру’, грубо ми је одговорила. Како да мајку од 80 година одведем у хотел?”

Неколико тренутака владала је тишина, а затим се веза прекинула. Кроз два дана поново ми је зазвонио телефон. Дуга тишина, а онда једва чујни глас мог пријатеља: „Јуче сам био код маме у дому. Седео сам поред ње и држао је за руку. Помиловала ме је по коси и тихо ми рекла: ’Протраћен је живот оних који умру а немају никога да им склопи очи. Ја сам срећна јер имам тебе. Волим те. Спаковала сам се. Дођи сутра да ме водиш кући.’

Целе ноћи нисам спавао. Позвао сам телефоном мајку и рекао да не могу да дођем, да ћу доћи сутра. Данас су ми јавили из дома да је моја мама умрла ноћас. А ја нисам био поред ње да јој склопим очи.„

Хтео сам да кажем неколико утешних речи пријатељу, али се веза прекинула. Даљина је одзвањала тугом.

Професор ФДУ