Свет не жели хаос

„Русија мора да опстане!”, написао је ових дана фински аналитичар Марку Кангаспуро, руководилац Александровског института при Универзитету у Хелсинкију. По његовим речима, услов за то је – останак на власти актуелног председника Владимира Путина. „У противном”, сматра Кангаспуро, „највећа држава на планети могла би да утоне у хаос, у који би сасвим сигурно био увучен и добар део света”.

Готово преко ноћи останак на власти човека чија титула у демократском свету са собом носи и печат аутократије, постао је „тема дана” на глобалном нивоу. Из два кључна разлога: први је одлука Државне думе којом се Владимиру Путину дозвољава да се и након 2024. кандидује за место председника, док је други разлог инициран неочекиваном епидемијом вируса корона, која нашу планету потреса три месеца, показујући да болест не познаје разлику између „демократије” и „аутократије”.

Кренимо од првог. Став највишег тела РФ о давању могућности шефу државе да продужи свој садашњи посао изазвала је на Западу лавину осуда. Ни актуелни шестогодишњи мандат многима није био по вољи, али се свет помирио с чињеницом о несмењивости Путина барем до 2024. Ствари се сада мењају из корена, датум је померен до 2036.

Подсетимо, Владимир Владимирович је на чело највеће државе на свету дошао милошћу Бориса Јељцина, првог председника постсовјетске Русије и након избора 2000. Како се показало, избор је био добар. Све што се потом дешавало везује се за новог лидера.

Дилему остати на власти или прекршити Устав Путин је први пут (2008) решио релативно лако. Преузео је звање премијера, док је своја овлашћења препустио дотадашњем председнику владе Дмитрију Медведеву. Али, како се испоставило, ова формална рокада је имала и одређених мањкавости. Када је исте године избио рат у Грузији, Медведев је пуних 24 сата оклевао са реакцијом. Путин, који је у том тренутку био у Кини, поново је преузео улогу лидера и поручио да грузијски председник Михаил Сакашвили мора да буде кажњен. Посао је окончан ратом који је потрајао свега пет дана.

Искуство Грузије, али и дешавања у Чеченији (крај рата) и Украјини, показали су да није једноставан посао водити Русију и да демократске методе какве су нам знане, нису гаранција успешног функционисања велике државе састављене од стотинак народа. Ни у безбедносном, ни у политичком, ни у економском смислу. Али показале су и да евроазијски џин у овом тренутку нема политичара спремног да наследи Путина, тачније да „путинизам” као политички појам остави историчарима и писцима фељтона.

Ма колико анализе расположења грађана указивале да поверење у председника није на некадашњем нивоу, у њима се не наводи ко би могао да буде његов наследник. Ниједно конкретно име. Напротив, уколико би данас били расписани нови избори, Путин би, по истим статистичарима, поново однео убедљиву победу. Те чињенице свесни су и на Западу и спремни су да јој се прилагоде.

А онда је дошао вирус корона, неочекивана руска помоћ Италији и САД, збуњеност у ЕУвећ начетој несугласицама, Кина избија у први план. Глас лекара и епидемиолога чује се јаче од гласа политичара и генерала. Мери се ко је боље припремљен за одбрану од епидемије. Размишљање света као да је мало скрајнуто. На насловним страницама дневних новина и у ударним вестима тема је универзална: Како преживети?

Најважније, свет је схватио да опстајати у различитим системима, како год се они називали, није ствар само добре воље или невоље, већ историјских корена, традиције и да је свака помоћ добродошла. Али, схватио је и да политичко уређење које није засновано на општенародном искуству није одрживо.

Тешко да би евентуални распад Русије као федералне државе икоме донео добит. Напротив, без сумње би иницирао сличне процесе и у другим федералним заједницама или би власт самодржаца подигао за степеницу више. Посебно би се на удару нашла ЕУ, као најнепосреднији руски сусед и економски партнер. Везе које данас постоје, а које су саздане током Путинове владавине, биле би, у најмању руку, доведене у питање.

А управо ово је време када ЕУ тражи себе, када покушава да се реорганизује, ослободи утицаја који су јој САД наметнуле још 1957. оснивањем Европске економске заједнице и да се више окрене партнерима са других меридијана који јој нуде јефтиније и квалитетније производе, као и отворенија тржишта. Улога Русије у том процесу, према свим показатељима, остаће једна од кључних.