Верујем у анђеле

СМОТРЕ
Од нашег специјалног извештача
Насловом који непосредно и гандијевски упућује, опомиње и поручује: "Не само могуће, него такође и неопходно: оптимизам у доба глобалног рата", интернационално Бијенале визуелних уметности у Истанбулу, као већ етаблирана манифестација у том делу света, добило је своје јубиларно, десето издање.

Куратор овог бијенала је Ху Ханру, уметнички критичар, родом из Кине, који се професионално афирмисао радом на великим пројектима у Америци, Европи и Азији.

По концепту овог критичара 10. бијенале у Истанбулу је дефинисан и структуриран изван конвенционалног модела тематске изложбе а, "уместо наметања дефинитивног концепта и фиксног формата изложбе", он отвара Бијенале "као платформу маште, дијалога и продукције"; то су и "оригинални терени за разнородне иновативне и релевантне експерименте више него витрина за продукте сигурних вредности".

Очигледно, у новом поретку глобалне културе, дискурсима постконцептуале и постмодернизма, фундаментално се променио језик и функција савремене уметности па је улога кустоса/куратора и других теоретичара (филозофа, социолога, политиколога...) истакнутија (него у доба модерне) у неопходности да се идејно и проблемски концептуализују различите форме уметничког стварања.

Отворене медијске границе у визуелним уметностима и њихова осмоза са науком, техником и другим областима већ полако постају део историје.

Чињеница је да живимо у доба глобализације, а њен економски, културни и друштвени напредак нажалост, истовремено, прате конфликти и ратови.

Урбани живот у фокусу

У таквој стварности – ако савремена уметност још може имати смисла у нашем свету – пита Ху Ханру и активира тезу да се од уметности очекује ангажовани став. Овај упадљиви фокус на контекст времена и његове турбулентне мутације, очит и у другим теоретским експликацијама (уз политичке анализе) публикованим у каталогу Бијенала, свакако се рефлектује на већи део његове овогодишње уметничке продукције.

Истанбулски Бијенале је био и остао блиско везан за урбани живот чија упадљива и инспиративна хибридност представља жижну тачку и у концепцији овогодишње поставке. И као што је већ обичај на манифестацијама сличног карактера, Бијенале није везан за фиксне просторе нити оне музејског типа, а његова концепција органски је мотивисана управо трагањем за новим, локацијама унутар града. Самим тим, процес откривања нових простора (независних од уметности) за презентацију пројектног материјала и креативних поступака најчешће је у функцији идејног контекста читаве манифестације – као "лабораторија за иновативне пројекте и стратегије и локација за експерименте и продукције са различитим моделима модернизације и уметнички и практично" – записује Ху Ханру. Избором одређених локација као што су Ататурков културни центар и Истанбулска мануфактура текстила – чије архитектуре у модернистичком духу симболички и физички одражавају различите моделе урбаног живота града – постају инспиративна историја, догађај и простор за креацију савременом уметнику. Питање граница између уметности и урбаног живота релативизовано је, а можда и тотално разложено, у простору Ентре-полису, локација Антрепо 3, делу истанбулске луке, једне од најважнијих пословних зона која спаја Златни рог и Босфор, а рефлектујући лавиринтну структуру Истанбула, чини референтну тачку поставке овог Бијенала.

У ове три урбане зоне представљена је званична селекција 10. истанбулског Бијенала коју чине 98 уметника и уметничких група.

На фасади Ентре-полиса светли неонска сентенца – Ја верујем у анђеле, рад Yang Jiechanga, кинеског уметника са боравиштем у Европи. Иза поетичности овог рада преплићу се време и сећања – од демонстрација у Пекингу 1989. и Истанбулу 2007 – до текста позајмљеног са једног рада Фриде Кало. У лавиринту Ентре-полиса постављени су мултидисциплинарни пројекти који реферирају мање-више компликовану стварност урбаног живота у којој владају логика сложености, динамике, тензије, конфликта, тешкоћа, мутација... Суочени са потребом сталног редефинисања савременог света, иницирана су питања идентитета, културног сећања, вредности, деконструкција, радикалних трасформација.

Кућа снова

Добри примери наведених особина читљиви су у видео раду Ауроре, познатог редитеља Атома Егојана, у којем се драма истините приче из 1918, популарисана у Холивуду, реинтерпретира као питање о персоналној трауми и принципима етике. Инсталацијом RMB City Cao Feia, уметника из Пекинга, доминирају простором дигиталне пројекције као кондензоване инкарнације савременог кинеског мегаполиса испуњеног заглушујућом буком. Изузетна видео инсталација московске уметничке групе АЕС+Ф, промовисана јуна на Бијеналу у Венецији, у истанбулској верзији изгубила је своју моћну пројекцију; сада је то само један кадар из "Последње побуне", огромна фотографија на којој је виртуелни свет мутиран и хиберниран, а идентитет хероја и/или анђела нове епохе неодређен. Наш уметник Иван Грубанов представио се слајд пројекцијом "Посетилац", код нас излаганом као серија цртежа са суђења Милошевићу у Хагу.

На другом нивоу простора Антрепо 3 структуриран је пројекат Кућа снова за који је неколицина аутора спремила своје инсталације. Полазећи од премисе да Истанбул никад не спава и да је ноћу изузетан, ово је простор који функционише 24 сата дневно а Ху Ханру је чак позвао уметнике да записују своје снове и они су део каталога.

У Ататурковом културном центру, на чувеном тргу Таксим, уметници у различитим језичким и медијским формама настављају да истражују урбани простор, нову енергију овог здања. Иначе, објекат је огледало контрадикције глобализације о чијој променљивој историји (горео, реконструисан) у тексту Да се спали или не? пише Ху Ханру. Како је ова архитектура блиско везана за политичке пројекте и архетипски пример је социо-модернистичког стила, уметничке интервенције углавном реферирају ове проблеме.

Архитектонски комплекс Истанбулске мануфактуре текстила, такође припада модернистичким идеалима и естетици 20. века. Ово је и један од примера тзв. вестернизације и трансформације Трећег света у Свет фабрике. У хибридној и хаотичној структури овог здања са преко 100 локала, ова истинска слика процеса модернизације, у својој микрокосмичкој пројекцији очувала је и елементе свог народног живота. О духовном и културном животу Турске пише Орхан Памук.

Стара и нова герила

У неколико изабраних локала постављени су радови са Бијенала а ова витална урбана уметничка герила остварила је жив и флуидан мост старог и новог у фокусу културне историје места потврђујући, исто тако, и чврсту везу економије, глобализације и културне продукције. Јер, теза Бијенала је да смести, охрабри и манифестује радикалне али релевантне експерименте интелектуалне провенијенције.

Значајан пункт у Истанбулу је и поставка "Време садашње, време прошло" у Музеју модерне уметности на којој се селекцијом 50 изабраних радова 42 аутора историзује и контекстуализује Бијенале (1987–2005) као пројекат модернизације Турске и њеног међународног статуса.

Постављено у широком опсегу урбаних зона града, од европске до азијске стране, од центра до периферије, уз бројне редовне и пратеће програме, 10. Бијенале у Истанбулу је успело да савремену уметничку праксу измести из стандардних оквира презентације а, у неким случајевима и изван њене границе, и измеша са стварним животом града. На питање по чему се ово Бијенале разликује од других сличних уметничких пројеката може се рећи по Ху Ханру, подсећању да је неопходно замислити визију бољег света и оптимизам да преживимо ово доба глобалног рата.