Лекар опште праксе

Лекари опште праксе су свуда у свету, одвајкада, најцењенији здравствени радници. Они су, као пешадија у рату, као пиони у шаху, прва линија одбране од нападача. Они су и прве жртве у неравноправним биткама против вируса, посебно до јуче непознатим. Они су ту да утеше пацијента, да му открију бољку, пропишу лек, охрабре га…

А како је код нас?

До јуче су млади лекари масовно одлазили у бели свет „трбухом за крухом”. Они амбициознији бежали су из домова здравља на специјализацију. Старији су, живећи од старе славе и ауторитета, чекали пензију. Помирили су се с чињеницом да их је здравствени систем претворио у „саобраћајце”.

Мој први изабрани лекар, иначе „мајстор свог заната”, отишао је пре пет, шест година у пензију. Често сам био у његовој ординацији због гомиле хроничних болести. Уместо „добар дан”, с врата би ме питао: „Шта треба?”

Никада ми није стетоскоп прислонио на груди или, пак, измерио, иначе повишен, притисак. Увек се уздао у упут, који ми је руком исписивао, и извештај специјалисте код кога ме је послао. Иако врстан лекар, није имао времена за мене, због прописаних норми о броју пацијената које мора да прими.

Он је пензионисан, амбуланте примарне заштите су коначно компјутеризоване, заказивање прегледа је централизовано. Заказивање се плаћа у зависности од ценовника оператера, а аутомат и чекање на јављање оператера продужавају време трајања позива.

Моја нова изабрана докторка је стварно веома добра и изузетно цењена међу пацијентима, али авај. Неком бирократском одлуком прописано јој је да у ординацији с пацијентом може да проведе само десет минута. За то време мора да уђе у систем, да пронађе мој досије, да укуца дијагнозу, да исту препише руком, као и извештај специјалисте или отпусну листу у здравствени картон... И ту није крај. Сада већ у цајтноту, једва стиже да ми пропише е-рецепт, да откуца упут или налог лабораторији у дому здравља. „Готово, крај – довиђења”, каже. О прегледу ни реч, о бољем упознавању и можда ћаскању ради опуштања пацијента може само да сања.

Онда сам се досетио – и мој син, иначе здравији од мене, такође је изабрао моју докторку. Отада позивам кол-центар Министарства здравља и заказујем два прегледа, за себе и за сина.

Он, наравно, не иде на тај преглед, а ја имам чак 20 минута да се изјадам докторки. Тако је могла да ми посвети сву пажњу, да ме прегледа, промени, ако треба, и терапију не чекајући извештај специјалисте. Укратко, да ради посао за који се школовала пуних шест година.

И тако је то трајало до почетка пандемије. Данас моју докторку, и не само њу, уче како да се у примарној заштити бори против короне. Како се чуло, она треба да буде прва која ће спречити ширење короне. Уместо епидемиолога, који су до сада тестирали сумњива лица, то ће радити она. Она ће одлучивати о терапији: антибиотик или упут за корона-болницу. Наравно, почеће када у амбуланту стигну тестови.

За који дан ћемо се тако, уместо индикованог, приближити „масовном тестирању” и можда умањити десетоструку разлику у броју тестираних у односу на неке, до пре коју годину, за нама заостале државе.

Ипак, није све тако црно. Можда су надлежни коначно схватили важност лекара опште праксе. Верујем и да ће се уверити да су стварно стручни и да не треба да буду „саобраћајци” који само пишу упуте. Надам се и да ће шаховски часовник о брзопотезним прегледима бацити на сметлиште и тако својим колегама вратити углед и поштовање које заслужују и које су некада и имали.

Новинар у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa