Lekar opšte prakse

Lekari opšte prakse su svuda u svetu, odvajkada, najcenjeniji zdravstveni radnici. Oni su, kao pešadija u ratu, kao pioni u šahu, prva linija odbrane od napadača. Oni su i prve žrtve u neravnopravnim bitkama protiv virusa, posebno do juče nepoznatim. Oni su tu da uteše pacijenta, da mu otkriju boljku, propišu lek, ohrabre ga…

A kako je kod nas?

Do juče su mladi lekari masovno odlazili u beli svet „trbuhom za kruhom”. Oni ambiciozniji bežali su iz domova zdravlja na specijalizaciju. Stariji su, živeći od stare slave i autoriteta, čekali penziju. Pomirili su se s činjenicom da ih je zdravstveni sistem pretvorio u „saobraćajce”.

Moj prvi izabrani lekar, inače „majstor svog zanata”, otišao je pre pet, šest godina u penziju. Često sam bio u njegovoj ordinaciji zbog gomile hroničnih bolesti. Umesto „dobar dan”, s vrata bi me pitao: „Šta treba?”

Nikada mi nije stetoskop prislonio na grudi ili, pak, izmerio, inače povišen, pritisak. Uvek se uzdao u uput, koji mi je rukom ispisivao, i izveštaj specijaliste kod koga me je poslao. Iako vrstan lekar, nije imao vremena za mene, zbog propisanih normi o broju pacijenata koje mora da primi.

On je penzionisan, ambulante primarne zaštite su konačno kompjuterizovane, zakazivanje pregleda je centralizovano. Zakazivanje se plaća u zavisnosti od cenovnika operatera, a automat i čekanje na javljanje operatera produžavaju vreme trajanja poziva.

Moja nova izabrana doktorka je stvarno veoma dobra i izuzetno cenjena među pacijentima, ali avaj. Nekom birokratskom odlukom propisano joj je da u ordinaciji s pacijentom može da provede samo deset minuta. Za to vreme mora da uđe u sistem, da pronađe moj dosije, da ukuca dijagnozu, da istu prepiše rukom, kao i izveštaj specijaliste ili otpusnu listu u zdravstveni karton... I tu nije kraj. Sada već u cajtnotu, jedva stiže da mi propiše e-recept, da otkuca uput ili nalog laboratoriji u domu zdravlja. „Gotovo, kraj – doviđenja”, kaže. O pregledu ni reč, o boljem upoznavanju i možda ćaskanju radi opuštanja pacijenta može samo da sanja.

Onda sam se dosetio – i moj sin, inače zdraviji od mene, takođe je izabrao moju doktorku. Otada pozivam kol-centar Ministarstva zdravlja i zakazujem dva pregleda, za sebe i za sina.

On, naravno, ne ide na taj pregled, a ja imam čak 20 minuta da se izjadam doktorki. Tako je mogla da mi posveti svu pažnju, da me pregleda, promeni, ako treba, i terapiju ne čekajući izveštaj specijaliste. Ukratko, da radi posao za koji se školovala punih šest godina.

I tako je to trajalo do početka pandemije. Danas moju doktorku, i ne samo nju, uče kako da se u primarnoj zaštiti bori protiv korone. Kako se čulo, ona treba da bude prva koja će sprečiti širenje korone. Umesto epidemiologa, koji su do sada testirali sumnjiva lica, to će raditi ona. Ona će odlučivati o terapiji: antibiotik ili uput za korona-bolnicu. Naravno, počeće kada u ambulantu stignu testovi.

Za koji dan ćemo se tako, umesto indikovanog, približiti „masovnom testiranju” i možda umanjiti desetostruku razliku u broju testiranih u odnosu na neke, do pre koju godinu, za nama zaostale države.

Ipak, nije sve tako crno. Možda su nadležni konačno shvatili važnost lekara opšte prakse. Verujem i da će se uveriti da su stvarno stručni i da ne treba da budu „saobraćajci” koji samo pišu upute. Nadam se i da će šahovski časovnik o brzopoteznim pregledima baciti na smetlište i tako svojim kolegama vratiti ugled i poštovanje koje zaslužuju i koje su nekada i imali.

Novinar u penziji

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista