Трампизам у Београду

Александар Вучић одушевљен је „братом” Си Ђинпингом, захвалан је ,,брату” Владимиру Путину, али он ипак више подсећа на још једног припадника аутократског братства: Доналда Трампа.

За почетак, у вези с кризом с вирусом корона. Трамп је крајем фебруара тврдио да је ситуација „веома под контролом” и да ће вирус „чудесно нестати”. Вучићу се који дан касније до смеха допао коментар о „најсмешнијем вирусу у историји”.

И један и други учестала појављивања на телевизији користе покушавајући да избришу сећања на своје понашање у првим данима кризе и да се представе као велики спаситељи. Слабо прикривају љутњу када поједини новинари стављају под знак питања њихову верзију догађаја.

Каква врста личности треба да будете да за епидемију окривите мигранте и кажете да би 100.000 мртвих био „веома добар посао за америчку економију”? Какав председник треба да будете да 400.000 својих држављана који су из ЕУ похитали у своју земљу оптужите за „катастрофалну недисциплину”, иако се само мањина није придржавала прописа?

Током брифинга у Белој кући Трамп је сугерисао да болничко особље краде маске. Вучић је упозоравао да се по јавним установама краду сапуни и тоалет-папир.

„Председник Трамп је изнео вртоглави низ реторичких искривљавања, сејао конфузију и поновљено покушавао да пребаци кривицу на друге”, пише „Вашингтон пост”. Звучи препознатљиво?

Биће да и један и други, и не само они, вероватно нису желели да све буде тако лоше. Само су се плашили да ће пандемија нашкодити економији, која је у средишту њихове предизборне кампање.

Трампова политичка агенда – испуњена национализмом, ауторитарношћу, агресивним омаловажавањем институција и поткопавањем владавине права – угрожава темеље на којима су после Другог светског рата изграђени трансатлански и глобални односи.

Све је, међутим, више политичара који имитирају наследника звања лидера слободног света. Ријалити председник постао је херој и узор разних самодржаца.

Трамп-оригинал хвали белосветске деспоте и популистичких демагоге, док се Трамп-тролови труде да у својим оквирима запате заразни вирус који уништава ткиво либералних друштава.

Без обзира на то да ли су потајно одушевљени Трампом, попут Путина, да ли му се отворено диве, попут Бориса Џонсона, Виктора Орбана, Јарослава Качинског, Матеа Салвинија, Бенјамина Нетанијахуа, или без помпе преузимају његове методе, попут Реџепа Тајипа Ердогана – сви се они удружују у национал-десничарску интернационалу која би да промени парадигме либералне демократије.

Хало ефекти Трамповог себичног национализма брзо су допрли до неких лидера западног Балкана који скрипта национализма држе под јастуком, а букваре нетолерантне ауторитарности на ноћном сточићу.

Ту је негде и Вучић, коме копирање и није потребно, јер је и пре Трампа лансирао такве моделе владања и понашања. Опрезан, да не би пореметио деликатну равнотежу лелујања између Истока и Запада, председник Србије уздржано говори о „партнеру” из Вашингтона, али ипак не успева да сакрије колико му трампизам лежи на срцу.

На прослави 11. годишњице оснивања СНС-а, у заносу је изговорио „Србија број један”. Баш личи на Трампов слоган „Америка прво”.

Та мантра национализма и америчке „изузетности”, пропраћена Трамповим речима да „будућност никада не сме да припада глобалистима”, изоловала је САД у свету, покварила односе с дојучерашњим најближим прекоатлантским савезницима, извела Америку из Унеска, Комисије УН за људска права и Париског договора о климатским променама.

Србија је окружена суседима с којима никако не може да каже да је у добрим односима. Сем, гле чуда, Мађарске. „Србија број један” неодољиво подсећа на „лидерство у региону”, о којем је стално причао Борис Тадић иритирајући окружење.

Трамп је три године нападао правни легитимитет, Конгрес и судове, сваког за кога је сматрао да му прети. Своје републиканце позива да прогоне политичке ривале, а медије који га критикују назива „непријатељима народа”. Повремено не говори истину, редовно прави вербалне испаде, шири запаљиву и ратоборну реторику.

Биће да би и на ту тему Трамп могао да буде поносан на Вучића, као што је на Орбана, креатора термина „нелиберална демократија” и првоборца напада на судство, медије и универзитете.

Док Трамп систематски руши амерички систем, његов балкански саборац не допушта да продишу институције демократског друштва, које је требало да почну да буду стваране после 5. октобра 2000.

Игнорантски се односи према Скупштини. Командује министрима заборављајући да више није премијер већ председник. Судство је довео у позицију да слуша шта он има да каже. Створио је питбул теријере који опозицију називају нацистичком, фашистичком, издајничком, олошем и лоповима. Медије које није успео да стави под контролу такође сврстава у личне, породичне и непријатеље државе.

Трамп је изјављивао да „нико у америчкој историји” није остварио оно што је он за две године мандата. Вучић је нешто скромнији. Априла 2017. рекао је да је његова тадашња влада за две-три године урадила онолико колико својевремено Јосип Броз Тито у бившој Југославији.

Председник Србије обећава „српски сан”, по угледу на „амерички сан”, који је деценијама био светионик Америке, док Трамп није почео да га гаси. Тмина обасјава „српски сан” и ново перикловско „златно доба”.

Трамп је ту да помогне онима који промовишу вредности које су очеви оснивачи Америчке уније сматрали дубоко конзервативним, опасним по слободу, демократију и људска права.

Вучић се нада да ће Трамп посетити Београд, а у међувремену чини све да се, када дође, осећа као код куће. Уколико између њих не стану Путин и Си, који никако не би да Србију препусте колеги из Америке.