Одбрана од музичког варварства

МОКРАЊЧЕВИ ДАНИ 2007.
Мокрањчеви дани (42) одржани су ове године у Неготину од 14. до 19. септембра. Уколико се присетимо апела који је само месец дана пре почетка фестивала из Мокрањчевог родног града био упућен овдашњим медијима, није тешко претпоставити да ћете изговорити ону (за наше прилике честу) помирљиву и утешну реченицу – добро је да је фестивал уопште организован! У ситуацијама сличним овој готово да нам није ни важан садржај, програм, квалитет, концепција, већ је изнад свега чињеница да је нешто, упркос свему, опстало. И то се сматра (а понекад и јесте) довољним. Међутим, поглед уназад на тек завршену музичку светковину Мокрањцу у част, која по речима овогодишњег беседника, Виде Огњеновић, представља праву одбрану од музичког варварства, открива нам нешто друго. Овај фестивал, иако очигледно скромнији, сасвим сигурно није био тек пуко одржавање вишедеценијске традиције. Он је имао јасну физиономију, која сигурно не задовољава свачије жеље и очекивања, коју свакако треба проширивати и допуњавати, али је она, неспорно, једно од бољих и (у датим околностима) једно од малобројних изводљивих решења. У основи тог модела две су тачке најбитније.

Хорско извођаштво је први и основни акценат који је ове године истакнут самом чињеницом да је за шест дана фестивала гостовало 12 хорских ансамбала. У том смислу је неговање натпевавања хорова примарни задатак фестивала. Оно би убудуће морало бити масовније, али је и овогодишње појављивање четири врло добра хора (Свети Димитрије и Октоих из Београда, Лицеум из Крагујевца и Храст из Добердоба) било довољно да би се могао констатовати квалитетан програм, разноврстан репертоар и високи, уједначени интерпретативни уметнички домети. Треба ли на овом месту уопште говорити о безусловном инсистирању на шире постављеном, интернационалном карактеру натпевавања, али и фестивала у целини, што је и ове године остварено гостовањем ансамбала из Италије (Храст) и Словеније (нонет Брда и Академски хор Универзитета Приморске области –Копер). 

Као фестивал посвећен највећем српском композитору, Мокрањчеви дани свакако морају имати сегмент у коме ће се промовисати домаће стваралаштво. У том смислу премијера дела је обавеза фестивала, али се она мора проширити расписивањем конкурса за компоновање хорске музике којим би се, заправо, вратила и некада сјајно замишљена идеја награђивања најбољег приложеног дела. Ове је године конкурс изостао, али је публика била у прилици да чује чак три нова обимнија домаћа дела – Крик, Десет обраћања Богородици Тројеручици, Зорана Христића, Кршне гране бадема, Властимира Станисављевића Шаркаменца и Реквијем за Николу Теслу Ксеније Зечевић, чије је премијерно извођење дало фестивалу и Неготину значај иначе резервисан за велике музичке центре. 

Хорско извођаштво и промоција домаћег стваралаштва су без сумње два основна стуба на којима би и убудуће концепција фестивала требало да почива. Широко постављени они наткриљују још низ идеја које се понекад и преплићу, што су потврдили и овогодишњи Мокрањчеви дани. Тако је нпр. народна музичка традиција нешто чему се мора дати места било да је реч о организовању програма у коме учествују аутентичне изворне извођачке групе, о представљању најразличитијих начина стилизације музичког фолклора почевши од композиција домаћих и страних аутора, преко гостовања културно уметничких ансамбала, или о представљању уметника који својим специфичним приступом музичком фолклору бришу, или макар замагљују границе између музичких жанрова, праваца и стилова. Оваква врста концерата фестивалу даје савременији и модернији израз, а у концертне дворане доводи нову, увек драгоцену публику. То је ових дана у Неготину потврдио одлично прихваћен (и добро посећен) концерт Биг Бенда РТС-а са аранжманима Мокрањчевих композиција.

И када смо већ код публике, која (очигледно је) последњих година не пружа адекватну подршку организаторима фестивала, да укажемо и на чињеницу да су најбоље посећени концерти 42. Мокрањчевих дана били они који су посетиоцима пружили прилику да се упознају са новим ауторима и делима и новим (или макар у Неготину не тако често присутним) ансамблима. Није ли то добар путоказ да решење за бољу посећеност треба тражити у бескомпромисном избору квалитетних извођача и аутора чије присуство не доживљавамо као обавезно и стално и које посетиоци фестивала ипак немају прилике да гледају и слушају већ годинама уназад?

Велики је број оних који сматрају да је једина права концепција  Мокрањчевих дана да они буду велика интернационална хорска смотра, али реално, сматрати то изводљивим у скоријој будућности – сасвим је нереално! Зато оно што је ове године понудила селектор, музиколог и музички критичар – Бранка Радовић, можемо посматрати са одобравањем, као модел који вреди и који треба примењивати. У оквиру њега могуће је остварити довољан број разноврсних, а опет суштински и идејно повезаних садржаја чије је исходиште (а то је најбитније) у стваралаштву великог Стевана Стојановића Мокрањца.