Преткарантински бег у Степин луг

Да је Степин луг, шума на граници Вождовца и Звездаре која је дуго важила за заборављени драгуљ градске природе, ових дана оживела, види се већ на самом улазу. На паркингу који је, знају становници овог краја, готово увек празан, у петак око поднева, само неколико сати пред почетак шездесеточасовног карантина, најдужег полицијског часа, налазило се десетак аутомобила. Покрај стазе која води у унутрашњост ове минимално уређене шуме, разбацано смеће, а на ветрићу се лелуја и кеса са рекламом једне пекаре из центра града. Тихи и потпуно нееколошки сведок да нужда закон мења. Јер када су затворени паркови и шеталишта попут Ташмајдана, Калемегдана, Пионирског парка... шумарка удаљеног 13 километара изгледа су се досетили и Београђани из најурбанијих зона. На пропланку у близини улаза у Степин луг, некада познат и као Титов гај, две девојке лешкаре на трави безуспешно довикујући разиграном кучету да се смири. Једна од њих коначно устаје и враголану ставља поводац.

Тридесетак метара од њих трочлана породица. Мама и тата са бебом. Не обазиру се на веселу тројку са којом деле ливаду. За дрвеним столом испод крошњи седе младић и девојка и једу сендвиче. Изгледају прилично вољни да послушају препоруке надлежних и задрже дистанцу од других.

Када је заменик градоначелника Горан Весић недавно објавио фотографију паркинга испред ове шуме на коме се налазило десетине аутомобила, многи су били запрепашћени неодговорношћу грађана који су упркос саветима да се изолују изашли у природу.

Али шетачи међу стаблима багрема, белог јасена, јавора и храста не мисле да раде нешто лоше.

– Не кршим закон и не угрожавам никог. Шетам сама. Кад почне полицијски час, наравно да ћу бити у кући. Не верујем у то да је боравак у оваквој лепоти лош, а да је чекање у реду за продавницу, које је иначе дозвољено, добро за моје здравље – прилично револтирано и из даљине добацила је једна девојка.

Заиста, у њеној близини нема никог коме би могла да нашкоди. Јер следеће шетаче срећемо тек после десетак минута хода једном од стаза које воде према извору скривеном у недрима шуме. Лагодно се мимоилазимо скренувши мало с пута да бисмо задржали удаљеност од неколико препоручених метара.

И не чуди то што се у овој природној оази осећамо тако комфорно и безбедно. Пошто је реч о делу једне од највећих шумских површина у граду, коју чине Степин луг, Баба Велка, Торлак и Јајинци, чини се да овде има простора за све љубитеље природе који су и дошли. Под условом наравно да поштују препоруке и да се не понашају попут групице од три младића и две девојке на које смо набасали у наставку шетње. Они су баш у шуми решили да приђу једни другима и да се упознају. Нису избегли чак ни руковање које је у последње време јако опасна навика.

Птице цвркућу, гранчице крцкају испод стопала, звезда упекла, а сунчеви зраци милују расцветале љубичице и крошње дрвећа. „Можда ускоро убију и тај грозни вирус”, неизбежна је мисао у главама шетача који све мање уживају у идили и све чешће гледају у сат. Требало би већ да крену и пожуре да би из удаљене шуме успели да до 17 сати стигну у своје домове.

А кад зараза нестане, можда ће сви они запамтити ове дане у којима су били жељни природе. Можда се, када све ово прође, сви ми присетимо колико је она важна за наше психичко и физичко здравље. Због тога ћемо је ваљда и више поштовати и чувати па ће кесе које лелујају међу стаблима остати само ружна слика из прошлости, баш попут овог вируса.