МОРАЛИСТИЧКА ЗАКУСКА

Цинични, дакле већински, део београдске јавномњенске чаршије, околност да Српска радикална странка, ево већ добрих недељу дана, говори само о моралу и образу, тумачи као неоспорни доказ да су радикали опет пукли, односно да неће партиципирати у централној, извршној власти.

Однекуд се уврежило осећање да је питање морала нижеразредно питање у односу на власт, моћ и новац и да о моралности говоре они који су далеко од овог светог „транзиционог тројства”.

То му дође као неко скупљање мрвица са стола, док су једини хвале вредни гости за трпезом они који обезбеде 126 места у парламенту и мени у коме се власт сервира као предјело, моћ као главно јело, а новац као – дезерт.

Јесте мало смешно да о моралу говоре представници радикала којима нека морална начела нису била баш јача страна током историјског развоја ове странке, али то потврђује тезу да о моралу говоре они који губе. Као, рецимо, у спорту кад вас противник убедљиво одува с попришта, а поражени актери траже утеху у нечем што се зове морална победа, јер или је неки играч био повређен, или их је судија покрао или је у питању нешто треће што успех противника чини релативним, а правда неуспех.

Од оног петка до овог петка на политичкој сцени на којој су избори настављени другим средствима, два су питања постављена у центар пажње с јаким нагласком на (не)моралност поступака и/или речи о којима се ради. Један од еталона за испитивање моралности била је већ коментарисана изјава Бориса Тадића о лидерима и боловима, а други је (пре)наглашавање улоге српских бизнисмена и страних дипломата у процесу формирања владе.

Догодило се, на седници Главног одбора ДС-а на којој је одобрен мандат Тадићу да иде у коалицију с коалицијом око СПС-а, да се из фразеолошког апела око историјског помирења помоле најзад и два имена – Зоран Ђинђић и Слободан Милошевић, мада, правде ради, треба рећи да их Тадић није поменуо, мада смо их сви препознали.

Реакције су, као што сам већ писао, биле очекиване, дакле, жестоке. По новинским извештајима Тадић је рекао да су ДС и СПС „суочени с чињеницом да лидери странака нису међу нама” и да „обе странке имају свој бол”. Сада се јављају они који тврде, у блажем случају, да је Тадић поредио вредности Ђинђића и Милошевића и то сматрају неумесним, а у тежем случају оглашавају се они који тврде да их је чак изједначио. Хладна анализа ове политичке изјаве о лидерима и болу показује да се она заснива на пукој констатацији неспорних чињеница. Обе странке остале су без лидера по којима су биле најпрепознатљивије. То је подједнако тачно као и да због те околности у обема странкама постоје људи који те губитке болно преживљавају, па та врста осећања диктира и њихова политичка промишљања и поступке, о чему Тадић, баш као и Дачић, мора да води рачуна.

Већ су биле довољно гласне оптужбе и против Тадића и против Дачића да су издали тестаменте Ђинђића и Милошевића, али је и оваква изјава била повод да се осуди нова доза прагматизма у понашању лидера Демократске странке.

Дошло је до учитавања садржаја Тадићеве изјаве, а оптужбе за вишак циничности и мањак моралности у овом исказу показаће се нерелевантним ако Тадић обезбеди циљ – већину од 126.

На другом полу политичког спектра истакао се Андреја Младеновић, портпарол Демократске странке Србије, изјавом да Србија неће имати користи од владе коју „састављају тајкуни и страни дипломати”, што је после у добром делу мњења прихваћено као доказ неке врсте неморалности, као шлагворт тврдњама да ће Србија имати недовољно националну владу, а то већ прераста у благу хистерију и само се чека ко ће први да обавести јавност да је реч о – марионетској влади.

И овде је дошло до учитавања садржаја. Не постоји ништа што је ближе опису посла крупног пословног света и крупних дипломатских играча него што је лобирање за оно што они виде као циљ који се, уопштено, може дефинисати као стварање повољног амбијента за оплодњу капитала или политичког интереса. Не бих рекао да та чињеница има много везе с моралом, мада тај исказ не вреди и за евентуалне поступке којима се уценом или подмићивањем, на пример, тежи остваривању циља.

Читалац ће приметити да је у оба случаја теза о неморалности натегнута и да је заснована на недостатку доказа. Нити је Тадић изједначио ону двојицу, нити има доказа да су тајкуни платили формирање владе по сопственом укусу. Пре бих рекао да је у ова два случаја потезање моралности циничан одговор на изневерена очекивања.

Главни уредник недељника „Време”