Бетовенова кућа у Бечу

За време боравка у Бечу, Бетовен je, као и Моцарт, био приморан да промени много станова (чак 64 у овом граду), што није велико чудо, јер је био изолован глувоћом, а још више обиљем унутрашње музике која је вапила да се забележи, те је спољни оквир ствари за њега имао увек секундарни значај. Добијао је отказе јер је „правио велику буку” и остављао за собом бујице воде поред лавора за умивање. Карл Черни, када га је први пут видео у раном детињству, изгужваног и исфлеканог одела, зараслог у браду и са косом која је подсећала на лављу гриву – помислио је да се сусрео са Робинсоном!

У једном од станова ипак је нашао привидни мир. Имао је 34 године када се уселио; већ је изгубио родитеље (мајка му је умрла у 41. години од туберкулозе, отац од цирозе јетре), браћа су стасала и осамосталила се, он је дефинитивно отишао из родног Бона и суочио се са глувоћом пред којом, срећом, није поклекнуо, и као и у делима („од мрака ка светлу”) и у животу је заузео оптимистички став. Писао је пријатељу Вегелеру: „Ухватићу судбину за врат. Она ме неће до краја дотући...”

У том периоду настала су његова најзначајнија, најрадије слушана и извођена музичка дела: симфоније поетског надахнућа (Четврта, Шеста, Седма и Осма) и херојског заноса (Трећа и Пета), „Месечева”, „Пасторална” и „Апасионата”, „Пролећна” и „Кројцерова” виолинска соната, три гудачка квартета посвећена грофу Разумовском, једина његова опера „Фиделио”, која велича снагу и моћ брачне љубави... Бетовен је у овој кући био (привидно) срећан (а срећа и јесте, можда, само привид, неухватљивији од свих ефемерности овога света). Био је заљубљен (као и увек) у жене вишег сталежа које су у њему гледале само осредњег, и то глувог, музичара – у Терезу Брунсвик, која је једина, делимично, одговорила на његове уздрхтале љубавне титраје (Четврта симфонија из 1807. понела је озареност боравка код те породице у Мартонвашару у Мађарској годину дана раније).

Наредне године стигла му је и понуда краља Жерома, Наполеоновог брата да дође у Касел као дворски диригент, али су му и бечке аристократе (надвојвода Рудолф и кнежеви Кински и Лобковиц) понудиле материјално обезбеђење под условом да остане у Аустрији. У време Бечког конгреса био је на врхунцу славе. Надвојвода Рудолф (који је код Бетовена учио композицију), представљао га је владарима и аристократима, краљице и царице су му давале поклоне, његове композиције су се изводиле на службеним приредбама.

Надала сам се да ћу одсјај тог сјаја и љубавног озарења наћи и у овој кући. Али, мада на улазу у Хофбург стоји крупним словима исписано на латинском: „Правда је услов владавине” – и моћни Хабзбурговци нису праведно одмерили колико је безмерна моћ Бетовенове музике, која ће се орити кроз векове: обећана (материјална) помоћ била је све нередовнија и у стану на четвртом спрату (није се лако „попети” до Бетовена!) наилазим на скромност (експоната, а о личним предметима нема ни трага) и несигурност у рукописима писама и партитура. Ту је, додуше, један клавир (са пет педала!) из 1821. и Бетовенова биста, неколико програма („Егмонта” и „Фиделија”...), портрета (Бетовена из 1804–1805, његовог оца из 1773, Николауса Другог Естерхазија, грофа Франца фон Брунсвика из 1825, грофа Андреаса Разумовског из 1814...) и минијатурних графика (сестре Јозефине и Терезе Брунсвик), снимака Бург-театра из 1888. (споља и унутра), палата и вртова грофа Разумовског (из 1825), Улазак француске армије у Беч (13. новембра 1805), руком исписане почетне странице Гудачког квартета у Це-дуру опус 59 број три, Четврте, Пете, Шесте, Седме и Осме симфоније...

На мене је највећи утисак у Пасквалатихаусу оставило писмо „Далекој драгој” које се чува у једној од витрина. Оригиналан Бетовенов рукопис на пожутелој хартији, са неуредним и неједнаким словима, али са мање прецртавања него у партитурама. Не зна се поуздано која је била његова муза, његова „звезда водиља” која му је помогла да заборави све муке овога света, глувоћу, неразумевање, немаштину (Тереза Брунсвик, Ђулијета Гвичарди, Тереза Малфати?). Бетовен је био заљубљиве природе, али је увек бирао жене из вишег друштвеног сталежа које нису биле спремне да му узврате осећања, али и то му је било довољно да Дучићевски („... јер све што волимо створили смо сами”) исмеваном љубављу заборави на стварност.