Та кобна реч – социјализам

Берни Сандерс је због својих „револуционарних” идеја други пут у четири године у самом финишу изгубио трку за председничку номинацију Демократске странке. Када је сенатор из Вермонта неочекивано почео да се намеће као водећи кандидат странке којој не припада, демократе су се питале да ли желе да фаворит младе генерације, белог дела радничке класе, Хиспаноса и либералне Америке изађе на мегдан републиканцу у новембру.

Вашингтонски „умерени” естаблишмент странке проценио је да је Сандерс сувише „левичар” да би Доналду Трампу могао да ускрати други мандат. Погонско гориво које добија од либерално настројених незадовољника нео-либ капитализмом жељних социјалних промена нема довољно октана, проценили су.

Превладао је страх од сенатора који за себе каже да је демократски социјалиста. Сумња у његове могуће превише амбициозно формулисане захтеве за „великом структуралном променом” како би се решила питања неједнакости, увела универзална здравствена заштита, решавала питања климатских промена и оствариле политичке реформе које би систем учиниле отпорнијим на утицај великог капитала.

Центристичко крило демократа кренуло је да лансира свог миљеника Џоа Бајдена. „Демократе желе резултате, а не револуцију”, поручивао је бивши потпредседник.

Оркестрирана је лавина оптужби: да Сандерсу помажу Руси како би сачували Трампа, да жели да држава преузме приватни сектор, да има план потрошње од 60.000 милијарди долара, а не зна како ће их наћи, да је носталгичан за временима револуционарних политика шездесетих година 20. века, да је имао лепе речи о проблематичним светским режимима...

„Морамо да зауставимо Бернија Сандерса”, писала је колумнисткиња „Вашингтон поста”. „Он је нефлексибилни идеолог”, коментарисао је „Њујорк тајмс”.

Пошто није успео да страначке колеге увери да је најбољи кандидат који има шансе да победи Трампа, Сандерс се повукао, а ове недеље је и званично стао уз свог последњег ривала – Бајдена.

Земља која је за председника изабрала једног Афроамериканца, а потом и белог супремационисту изразито националистичке, чак расистичке, антимигрантске оријентације, није приправна за Сандерсов модел социјалдемократије. Кључна је реч социјализам.

Колико је у перцепцији републиканаца и „умерених” демократа социјализам подложан готово митским тумачењима?

Генерацијама републиканаца је социјализам као бику црвена крпа. Тумачи се да социјализам неизбежно води у тиранију и сиромаштво, да је некомпатибилан с демократијом, да социјалисти желе да укину тржиште и приватну својину, да је то систем који је пропао свуда где је пробан.

Критичарима је социјализам исто што и комунизам. Иста идеологија и филозофија иако постоје његове сасвим различите интерпретације: од борбено-револуционарног лењинизма до негирања недемократске природе таквог курса.

Бољшевици су 1919. иступили из Социјалистичке интернационале јер се социјалисти нису обавезали да ће капитализам рушити „свим доступним средствима, укључујући оружану силу”. Социјалистичке и социјалдемократске партије су у међувремену постале окосница демократских система Европе.

Улога савремене левице је да подсети на дефекте капиталистичког система, на неправичан карактер неолиберализма, без намере да се поредак руши. Нуде се алтернативни модели и реформе система који ће представити више социјалне правде.

Сандерс је близак европским идејама социјалдемократије које су формирале америчку Демократску странку у годинама после Другог светског рата омогућавајући социјалну безбедност, осигурање од незапослености или осмочасовну радну недељу.

Зашто социјализам не би био остварљив уз демократију? Комунисти су је одбацили, али у многим државама, посебно Европе, социјалисти су адвокати демократизације, противници деспотија и учења да давање сувише права радницима прети економским елитама.

Различите су традиције и кад је реч о питањима својине. Ортодоксни тумачи су уверени да ће привући бираче када они схвате да социјализам значи државно власништво над авио-компанијама, болницама, ресторанима или шопинг моловима.

Демократски социјалисти кажу да верују да ће у неком дужем року капитализам нестати сам по себи, али у међувремену се залажу за ограничене промене власништва и контролу над економским ресурсима, као што је национализација банака. Пре су за праведнију расподелу него за укидање тржишта, за општу здравствену заштиту која је „људско право”, за бесплатне школе, за више порезе за богате – све унутар капиталистичког система.

Европске демократије израсле су на друштвеном консензусу који је слободно тржиште и приватно власништво везивао за државу благостања, прогресивно опорезивање и друге облике државних интервенција у економију и друштво.

Социјализам увек пропадне, тврде још критичари. Побеђен је комунизам, али социјалдемократија је појединачно најуспешнија идеологија која је обележила деценије успона демократије по Европи. Зар Скандинавија није показна вежба?

Сандерс је изгубио, али је оставио траг. „Добијамо идеолошку битку, добијамо подршку толико много младих људи и радника широм земље”, изјавио је саопштавајући да се повлачи.

Платформа демократа данас садржи борбу за минималну зараду од 15 долара, олакшице студентских зајмова, либерализацију прописа око синдиката, боловања и сигурности на радном месту, прелазак на „зелену” економију, приступ слободном и безбедном абортусу, права ЛГБТ популације...

„Ми смо сада социјалисти”, пише „Вашингтон пост”. „Сенатор Сандерс остварио је више него што је могао да замисли 30. априла 2015, дана када је први пут ушао у председничку трку.”

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa