Нека нова деца посећују Рапте

Рапти – Поносно Трифко Пејановић прича о својим прецима. О ђеду Трифку и дванаест димова Пејановића у којима је било више од стотину чељади. Прича о родним Раптима, само пет-шест километара далеко од хидроцентрале и испод далеководне мреже која прелази селом у коме, осим свеће, никада није било друге расвете. Причао Трифко и о пет кула, које су Аустроугари подигли на пет брда понад Рапта како би оне биле на бранику великог царства на граници према Црној Гори. 

Кажу да су Рапти добили име по „рапи”, односно рупи која највише одговара географском положају овог села. Светозар Радоњић, међутим, тврди како су Рапти добили име по латинској ријечи „рапа” што значи репа.

Драгослав Пејановић Радов, био је последњи момак који је напустио ово село. Осамдесетих година, у Раптима више никог није било. У селу, у коме су остале само куће, успомене и корени дубоко уткани у „мало херцеговачке земље и чудо њеног камена”, сваке године о Вазнесењу Господњем, дођу Пејановићи, Гудељи и Деретићи. У месној цркви помоле се Свевишњем, обиђу родна огњишта... И понека суза, уз песму завичајну, потекне низ лице... 

– Увек у човеку постоји жеља да се врати своме исходишту. Да се врати крајњем уточишту. Што год си старији, та жеља је и већа и јача. Због тога Рапти никада неће умрети. Јер уз Драгослава Радова, последњег момка који је отишао из села, овогодишњег Спасовдана у Рапте су дошла нека нова деца. Потомци Трифкови, Драгослављеви – каже протојереј Горан Спајић који је из Дубровника дошао у Рапте да, са сељанима подели, радости дедовине.

Није сигурно да ли су Рапти, како то многи тврде, најстарија насеобина требињског краја. Сасвим је извесно, међутим, да су Рапти место које се у овом крају, најчешће и помиње. Било да је реч о тврђавама и куполама у њима из којих су се цеви ратника увек окретале тамо одакле би непријатељ наилазио.

Или, опет, о Деретићима, братству „од реда и закона” које је било налик дубровачким властелинима. А такви Деретићи сметали су, посебно, Турцима који су од потлачених тражили да буду само робље.

Или о „три царства” која су, у требињском крају, вековима значила нешто. Једно од њих је и братство Пејановића из Рапта. Мерило се то торовима стоке, пчелињацима, валама, и, посебно, угледом који су чланови породице уживали код мештана и комшија.

Или о Титу и Дражи који су и поделили и Рапћане за време Другог светског рата. У два рова, били су мештани једног те истог села. Браћа, кумови и комшије окренули нишане једни на друге.

Ту је и прича о томе како су Трифко и Радован Пејановић, расплакали своју баку када су, још као голобрада дјечурлија, први пут потковали коња.

Уз много штошта другог, у Раптима се чују приче и о дуговечности људи. Раде Пејановић прича о баки му Ђуки, која је живјела 107, и деду Божи који је, како каже, умро тридесет један дан мање од стотину година.

– Никада за свог века нису пили ништа друго осим воде. А када су први пут попили, деда мало лозе, а бака два деци вина, одмах су умрли. Ваљда је то тако бог хтео, на крају ће Раде Пејановић.