Суноврат социјалдемократа

Драма Социјалдемократске партије (СПД) као да нема краја. Најстарија немачка партија, која је у време Вилија Бранта освајала између четрдесет и педесет одсто гласова, пала је први пут, према резултатима истраживања института Форза, реализованог за потребе телевизије РТЛ и илустрованог магазина „Штерн”, испод двадесет процената.

Најстарију и некад велику „народну партију”, која је уживала широку подршку немачких грађана – појединачно је била најача парламентарна странка – тренутно дели само пет процената од најновије партије на немачкој политичкој сцени, Левице.

Левица је по овом истраживању забележила, широм земље, досад најбољи резултат: у овом часу за странку насталу уједињењем источнонемачких социјалиста, Партије демократског социјализма (ПДС) и социјалдемократских „отпадника” на западу, који су незадовољни политиком бившег канцелара Герхарда Шредера у знак протеста формирали алтернативну изборну листу Рад и социјална правда.

Занемарљив утицај незадовољника почео је да расте тек кад су позвали Оскара Лафонтена, некадашњег шефа Социјалдемократске партије, под чијим вођством је ова странка дошла, у коалицији са зеленима, први пут на власт после дугих шеснаест година и коначно успела да „вечитог канцелара” Хелмута Кола (ЦДУ) пошаље у политичку пензију.

Лафонтен је пре њих напустио партију – први председник који је то учинио у њеној историји дугој готово век и по – као „суперминистар” у првој влади Герхарда Шредера. У новом политичком „завичају” поново је „севнула” звезда некада најперспективнијег и најамбициознијег међу чувеним Брантовим „политичким унуцима”. Пошло му је за руком да уједини левичарске незадовољнике са западне стране и источнонемачке социјалисте, с јаким утицајем и потпором на тлу некадашње Немачке Демократске Републике. После тога је „Наполеон из Сара”, како га његови политички противници често титулишу, и карикатуристи радо цртају, кренуо у, чини се, незадржив поход: његове партијске „трупе” су победоносно ушле у десет од укупно шеснаест покрајинских парламената и победиле на свим изборима, локалним и покрајинским, на којима су учествовале.

Та чињеница додатно драматизује ионако драматичну ситуацију у Социјалдемократској партији: у њеном руководству букти сукоб око питања да ли сарађивати и улазити у коалицију са Лафонтеновим „јуришницима”, под чијим страначким барјаком очигледно има све више социјалдемократских пребега, или их из идеолошких разлога и личних анимозитета према некадашњем лидеру Лафонтену игнорисати.

Од коначног одговора на ово питање – за сада су гласнији они који одбијају сарадњу са Левицом – страхују и конзервативци, иако њихове „акције” стоје знатно боље од социјалдемократских (за Унију ЦДУ/ЦСУ гласало би, према истраживању које смо споменули, 36 одсто бирача): у овом часу само теоретски могућа црвено-црвено-зелена коалиција – СПД, Левица и еколози – имала би већину у Бундестагу и великом броју покрајина.

Страх да би то могло да се догоди објашњава и нервозу с којом су конзервативци реаговали поводом одлуке СПД да именују универзитетског професора Гезину Шван за свог кандидата за председника републике (избори 2009): Шванова би могла да победи садашњег „власника” највишег, не и најзначајнијег, положаја у земљи Хорста Келера само уз подршку Левице.

Занимљиво је, иначе, да су на „узлазној линији” и остале две опозиционе парламентарне странке, зелени, који би у овом часу могли да рачунају са 12 процената, и либерали – са 13 одсто гласова.