Улоге су му хитале у сусрет

Свака прича о Милији Вуковићу могла би да почне реченицом: „Био је миљеник богиње Талије“. Био је велики глумац за велике улоге. Многи глумци су чекали у реду за улогу, док су улоге хитале у сусрет Милији. Било их је 150.

Сећам се његовог Раскољникова у представи „Хроника о Мармеладовима“, коју је по роману Достојевског режирао Јован Путник. Моменат када је Раскољников ступио на сцену, донео је измученог студента, губитника гурнутог на периферију. Тада је један готово анонимни глумац закорачио у центар позоришног живота Србије, са намером да ту и остане. Била је то сензација и пробој какав се ретко догађа у позоришту. Од самог почетка преузео је позицију глумачког лидера око кога су се отимали редитељи и управе позоришта.

Сваку нову поделу улога пратило је питање: „А шта ће играти Милија?“ Његово име је доносило квалитет и представљало је магнет за публику. Умео је да буде страствени диригент глумачког оркестра, али је знао и шта је оно са чиме се неће много замарати. Није се трудио да паметује: „Ја сам само глумац“, изјављивао би, остављајући теорије и историје другима, да би се слатко смејао анегдотама из живота глумаца, музичара и боема. Ретко је коментарисао игру других глумаца, али је умео да гласно каже да је неко „залутао у глуму“.

Имао је невероватни инстинкт којим би се пробијао до средишта улоге. Када би тамо стигао и у то се уверио, томе би се искрено радовао. Са посебним посвећењем играо је „земљане“ ликове. Његов Новак у „Камену за под главу“ као и његов Аћим Катић у „Коренима“, носили су тешко бреме патријархалних породица. Био је одличан „шпрехер“и зато су му припадали ликови Крлеже, Пекића, Андрића и Селимовића. Посебно би се радовао улогама у комедијама. Памтимо његовог Јеврема Прокића, Јеротија Пантића, Васу Вучуревића и др Михајловића у домаћем, као и Волпонеа и Војника од чоколаде у светском репертоару.

Глумио је са одличним партнерима и они су радо играли са њим. Волео је да игра са младим и даровитим глумцима. Умео је да им да ветар у леђа, што су они осећали и поштовали. У свом позоришном трајању био је веран Крушевцу премда је у сваком новом позоришном прелазном року био „звезда“ и добијао примамљиве понуде других театара, остао је стуб Крушевачког позоришта.

У зениту своје глумачке биографије глумачки дар Милије Вуковића стајао је уз Милоша Жутића, Петра Краља и Предрага Лаковића. Био је глумац кога је публика волела, критика ценила и награде овенчавале. Ипак једна је остала за њега неосвојена – Стеријина награда. Био је на корак од ње у својој интерпретацији Ахмеда Нурудина у „Дервишу и смрти“.

Са Милијом Вуковићем имао сам дугогодишњу редитељско-глумачку сарадњу. Играли смо у 25 премијера. Поред крушевачких, биле су ту и представе у Крагујевцу и Приштини. Био сам му и управник и уметнички директор. Било је спокојних, срећних година, али и немирних – да ли ће представе позоришта проћи политичку комисију, да ли ће опстати позориште у Крушевцу... Милија је увек био на страни позоришне уметности. Памтим тешке тренутке, али и тренутке заједничких радости. Провели смо много сати у пробној сали, позоришној дворани, позоришном бифеу, позоришном аутобусу... Још чујем његов маркантни глас који се смеје и негодује.

Знам да није волео комеморације. Скроман, какав је био, верујем да би радије прихватио да се уместо тога окупе глумци са свих страна, попију пиће уз сећање на њега.