Корона по Драгутину

Ударила ова корона, па нас заковала начисто. Кад је та несрећа помолила главу, јавише преко телевизора, кажу, реко Вучић да је за нас по селима наредба, да куј има преко седамдесет година не сме да излази из авлије. Како да не излазим, сунце те лебово… Имам седам и по ’ектера, плус шума, како да пустим да се то запарложи? Мене уватило за шес’ месеци и осамнаест дана – седамдесету сам изравнао. Како да не излазим сад кад треба да бацим нешто у земљу, да нешто никне и да проклија ако ’оће? Шта ћемо да једемо цело лето, на јесен, и у зиму да и не говорим? За мене и за бабу, ајде-де, ал’ чим да ’раним стоку? Траве ће да буде, овце могу да брсте, ал’ шта да бацим говедима у јасле? Да скинем опанак да им дам да жваћу?

Право да ти кажем, кад је ова несрећа у питању – парало је нас свашта и пре овога. Причао је мене деда како је то било деветсто четрнаесте и петнаесте. Истерали смо Швабе преко Дунава, вратили смо слободу у Србију, ал’ џаба ти слобода кад си заграђен са свих страна као у обору – да мува не може да прелети. Надали смо се у браћу Бугаре, да макар сачувамо слабине, ал узалуд… Чим је Шваба поново насрнуо петнаесте и они издадоше… И ударише с бока. Њи’ и Аустроугара преко милион, а нас, шака јада – свега сто педесет ’иљада под пушком… Не знаш где ћеш пре… Имали би ми више војске да нас није скоптисао и сатро тифус, пегавац… Скоро триста ’иљада душа поцркало, што војске, што народа – а помоћи ниоткуд… Тад је Ваљево највише награбусило, а кол’ко видим и сад је код њи’ прилично загустило.

Кад смо то преживели – преживећемо ваљда и ово… Што се тиче нас сељака, макар у пет села около, где ја знам кака је ситуација – ове мере није требало ни да уводе. Код нас ионако нема нигде никога… нама је корона стално… Пусте њиве, парлог на све стране, шуме и багрењаци силазе у село, празни сокаци, немаш с ким да попричаш, да попушиш цигару дувана… Поштар ми не долази, пензију немам. Ни ону сељачку нисам уплаћивао, нисам имао одакле – тешко се динар вади из земље… Кога је парало – он зна… Прође ујутру онај с камиончетом што узима млеко, још мало док ко има шта да помузе – и то ти је то… Код нас је некад школа била као кошница, а сад, кол’ко чујем, ове године ће у први разред да крене само седам ђака… Еј ти, на шта смо ми спали?! Остало само старо и кљакаво да чепрља по земљи – тек да се преживи… Да л’ ко то види у ове државе – ’ебем ли га…

Мени и мојој баби нема куј да пренесе корону… Сем ако то зло не пада с неба… А ако и пада – ја му се не склањам… Ове године ни поп није долазио да свети водицу за Васкрс... Кажу, и њима забранили да иду по кућа… А баш сам волео да дође… Увек кад дође пред Васкрс и уочи славе – слатко се испричамо, јер ја сам тога жудан… Поп ми дође као гост, зато што мој син ретко долази… Прошле године је долазио једаред, а ове године ни једаред… Такав му је пос’о… Запошљен је као ноћни чувар у Шиду у некој кланици, а снајка прошле године аперисала кук… Мало дође пуначка, а није ни злојешна, па пошто овај мој мало-мало па доноси нешто из кланице, што претекне – они једу прилично лепо… Кук није мог’о да издржи – и пук’о… Овај мој се избацио на мене, вижљав и сув ко грања… Ја могу да поједем Бога – не могу да се угојим ни грам… Као кад имам пантљичару у желуцу… Да л’ ме то је брига и секирација, ил’ ми је направа така – ђаво би га знао…

Свако вече баба и ја гледамо телевизор – кад прође Дневник, онда полегамо… Занима ме како ће време да буде – и видим, не завезују уста, сви причају само о те короне. Видим да је то уватило и пустило мају по целом свету… Талијани и Шпањоли изгледа награбусили начисто, а реко би да ће и Америка, још мало, па да се изврне као татаба, и само да млатара ногама… Ја им то не желим… Волео би и они да се спасу – мада су нас гађали бомбама за нигде и ништа… Хтели да дају Шиптарима државу и да помере Милошевића. Он црче ко пас у неком казамату по свету, а народ извуче дебљи крај. Опасна ствар с овом заразом, нема шта… Не вреди нам да се чудимо… Свако жање онако како је посејао… Све је то записано у Светом писму. Све како је речено, тако ће да буде… Мени није за мене, чини ми, живим само што морам – ал мени је за ову децу, за младост, која тек треба да живи и да се радује животу…

Имао би и ја да изјавим нешто – ал нема куј да ме пита. Ја би предложио, тај млад народ што тамо докон џеџи по кућама у четири зида, што поштује то што је рек’о Вучић и не излази нигде – да се они лепо натоваре на неки превоз и да сви дођу у село… Овде да се заразе неће – ја им то гарантујем… Здрава вода, здрава ’рана, чист ваздух… Да сејемо кукуруз с мотикама, као некад – па, вајда би била… И држимо растојање, баш како и треба – један оџак од другога не мање од једног метра… Ја би тако реко, да се тај народ врати у села, да се запосли – па да видиш кад роди па разлепи…

Корона ће да прође, а народ мора нешто да једе… А ако не посејемо родиће нам коров, а он је горак као пелин… Што се мене тиче, ја сам морао да се снађем. Напунио сам трактор нафтом, доста ми је до Светог Илије, истер’о сам га на брдо и ту ћути – не убацујем га у авлију уопште... Милиција овамо и не залази – ал, ја на пут не излазим. Какав сам баксуз, баш кад ја изађем – они могу да наиђу. Одакле ми 50.000 динара? Да узмем конопче – да се обесим одм’а. Овако, собајле попијем кафу с бабом, дрмнем једну љуту, па на прескакач на плоту, па преко шљивика – правац на брдо. Уђанем мог „Зетора” – птице певају, сунце греја, а ја прс’ у уво, па правац њива… Данас ово, сутра оно… И тако, дан по дан…

Е тако, пресликај ти ово овако како сам ти рек’о и метни у новине. Ваљда ће неко да прочита и да чује… Кажи – тако вели Драгутин из села где је Бог рек’о лаку ноћ – а короне не пада на памет да дође…

Глумац, сценариста и редитељ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa