Почеци модерне српске културе

Модерна српска култура и политичка мисао настале су захваљујући просветитељским идејама које су образовани Срби из Хазбуршке монархије усвајали, а затим преносили на тло Србије. Ову историјску чињеницу, која уосталом документује приближавање Срба европском цивилизацијском кругу, објашњава проф. др Љубинка Трговчевић у тексту "Просветитељство и почеци модерне српске културе" у новом годишњаку Балканолошког института "Балканика". Професорка Трговчевић је предавач на Факултету политичких наука у Београду на предмету Савремена политичка историја. Радила је у Историјском институту САНУ од 1972. до 2001. године. "Научници Србије и стварање југословенске државе 1914–1920", "Историја Српске књижевне задруге" и "Краљица Наталија Обреновић, Моје успомене" важе за њене најважније књиге.

Осврт професорке Љубинке Трговчевић на настанак нововековне српске државе посебно је важан због тога што открива да су у Србију стизале модерне друштвене мисли које су је приближиле европским токовима. "Просветитељство и почеци модерне српске културе", текст проф. Трговчевић, стручњака за српску, југословенску и балканску историју 19. и 20. века, написан је на енглеском језику и превасходно је намењен страним читаоцима.

Зашто сте о овој теми писали на енглеском језику?

Српска историографија једна је од оних која је мало објављивала на страним језицима, а што је неопходно народу чији језик говори мало људи. За разлику од нас, наши суседи, Мађари и Бугари пре свих, редовно су и обимно преводили своја историјска дела. Текст је намењен страној публици јер сам желела да предочим почетке српске културе. Покушала сам да појам просветитељство повежем са националном историјом и покажем да су и Срби крајем 18. и у 19. веку улазили у корпус европске културе и да су прихватили спектар великих идеја које је изнедрило доба просвећености.

Које су то идеје?

Реч је о идејама које су произашле из концепта природног права. Идеје просветитељства подразумевају личну слободу, једнакост свих људи, право сваког човека на индивидуални живот и личну срећу. Просветитељи су инсистирали на образовању, јер без едукације нема развоја културе ни друштва.

На ком ступњу развоја су живели Срби у време продора просветитељских идеја?

У време настанка просветитељства у 18. веку Срби су углавном живели у два царства, Османлијском и Хабзбуршком, која нису подстицала развој културе народа који су живели под њиховом влашћу. Од Срба у Србији био је писмен тек понеки свештеник. Пресудно је што су Срби у Аустроугарској 1770. године добили право на образовање на свом језику и за чување сопствених верских вредности. Тиме је, после дугог дисконтинуитета са средњовековном културом, почео развој српске духовности.

Напредне идеје су, значи, почеле да продиру са севера и проносили су их Срби из Аустроугарске?

Да, за разлику од средњовековне Србије када је културни утицај стизао са југа, из Византије. Читали су Волтера, Монтескјеа, Русоа и у једном периоду се створила критична маса, потребан број образованих људи који су желели да, за то време, модерне политичке и друштвене идеје продру на тло Србије.

Да ли су напредњачки ставови били радо прихваћени у Србији?

Да, зато што су пропагирали слободу, и сваки човек у Србији, без обзира на то што је био неписмен, разумео је значај и вредност слободе. Код нас је просветитељска идеја слободе била веома пожељна не само у смислу индивидуалне, већ и националне слободе, ослобађању од Турака и стварању сопствене државе.

Ко је преносио такве идеје?

На пример Игњат Мартиновић, који је агитовао за образовање народних маса, борио се против репресије и постао вођа мађарских јакобинаца. Писац прве историје Срба објављене у Бечу 1794. године Јован Рајић пише да је дужност државе да смањи сиромаштво, обезбеди посао грађанима и спречи гомилање богатства у рукама неколицине. Урош Миланковић је предочавао да нема слободе без економске независности. У књизи "Наше време" из 1847. године истиче да је Србији потребан индустријски развој који захтева образоване људе. Све су то биле напредне европске идеје.

У ком су облику просветитељске мисли стизале до Срба у Аустроугарској?

Срби нису прихватали просветитељство изворно, од Француза, већ преко Беча и Пеште, дакле аустријску верзију овог правца која се звала јозефизам и која је инсистирала на верској толеранцији и схватању да су све религије равноправне. Доситеј Обрадовић,  најзначајнија личност просветитељства у Србији, примао је ове идеје на извору, путујући по свету.

Како је деловао Доситеј Обрадовић?

Проповедао је индивидуалну и националну слободу, подржавао Први српски устанак, али је подједнако наглашавао и значај образовања зарад стварања српске културе. Када је постао министар образовања за време Карађорђеве владавине, одмах је одвојио школу од цркве и постарао се да едукација буде брига државе. Залагао се да модерност замени традицију у свему. Осим њега, најистакнутију улогу у развоју ових идеја и стварању српске државе и културе одиграли су образовани Срби из Угарске који су из патриотских разлога дошли у Србију.

Свесна значаја образовања, српска држава је касније и сама слала ђаке на студије у иностранству?

Србија је од 1839. године слала младе да се образују по Европи. Био је то веома мудар државни потез јер омладина није одлазила у један центар, већ у Француску, Аустрију и Русију. Тако су у Србију стизали утицаји из три европска круга и она је могла да изабере најприхватљивије идеје три силе, а да истовремено не постане епигон ниједне од њих.

Може ли се онда рећи да је Србија хватала корак с временом?

У неким аспектима јесте. На пример, француски историчар Жорж Кастелан је приметио да је модерни национализам настао управо у Србији. Национализам је тада био модерна идеја јер је значио да људи не желе да буду поданици, већ грађани који живе у својој држави. У Београду је 1900. године излазило 15 дневних листова. Научници као што су Милутин Миланковић и Михаило Петровић могли су се мерити са најуваженијим светским именима. Како је Србија била и јесте земља парадокса, морам да споменем да је у 20. век ушла као држава са највећим процентом неписмених после Босне и Херцеговине.

Где се данас осећа утицај просветитељских идеја?

Данас можемо говорити о просветитељству новог миленијума и промоцији људских права треће генерације, али корен модерног уређења друштава је у просветитељству. У 19. и 20. веку основне идеје просветитељства су дорађиване. Борба за људска права и једнакост, залагање за слободу и равноправност, развој образовања и рационално утемељење модерних држава вуку корене из овог филозофског правца. И зато је необично важно што се критична маса коју смо споменули јесте формирала код Срба и у Србији.