Чиста радост

ПОЕЗИЈА У ВРЕМЕНУ
Таква и толика страсна преданост свету, каква се исповеда у књизи песама Милана Ђорђевића Радост, мора се поделити са другима. Отуда су готово све песме у овој Ђорђевићевој књизи некоме посвећене, мимо тога што су песничке реткости упућене све ређим читаоцима. Некада су те посвете директне, обично посвећене књижевним сапутницима, као израз књижевних, поетичких или пак пријатељских сродности. Али су још чешће то посвете којима се евоцира конкретни, стварни живот са узлетима и падовима, са часовима очаја и часовима усхићења. Управо тако: Ђорђевићеве песме познају и једну и другу могућност, и обе их призивају штедро и сугестивно, са дубљом спознајом о њиховој коначној, као и свакодневној неразлучивости.

Када се поводом Ђорђевићевих стихова нагласи преданост свету, онда у тој преданости не треба видети ни химнични однос, ни парадоксално повезивање различитих или супротстављених садржаја једног те истог света. У овим стиховима свет се прихвата упркос свему, па чак и упркос критичкој интонацији, горчини или цинизму који мину овим стиховима, подсећајући нас на песников веристички глас из његових књига пре Ћилибара и врта. Прихватајући свет као датост, песникови стихови трагају за различитостима у њему, остајући отворених чула за боје и дела света, али и за призоре у којима се поништавају како обојеност чула, тако и оствареност људских дела. Тек у том спрегу различитости које свету дају богатство и супротности које свету дају динамику Ђорђевићеви стихови откривају свој прави изазов. Отуда песме у Радости одају утисак пуноће и промишљене целовитости у изразу.

И колико год ове песме биле логичан израз песникове поетике, посебно утврђене и наговештене у књигама Пустиња и Чисте боје, песме у Радости носе видљив траг разлике у односу на песникову књигу Црна поморанџа. У тој књизи се црно јавља као кључна боја видљивог света, а смрт као основна песничка тема и као искуство које се препознаје у свему. Настале из такве позиције, песме у Црној поморанџи суочавају се са нихилистичким силама света, повремено се сводећи на једну једину реч, а та реч јесте – Ништа. Таква тематска и значењска окосница књиге Црна поморанџа, доносећи неколико ванредно упечатљивих песама, представљала је одступање од основне песникове поетичке позиције у којој се тамни и светли принципи међусобно не поништавају, већ стоје као непоправљиве датости које, сразмерно тој чињеници, ваља узети у обзир. Не би било добро рећи да су песме из Радости контрапункт претходној песниковој књизи, утолико пре што ове песме, подразумевајући овладано песничко искуство, па тако и оно изложено у Црној поморанџи, успостављају врло целовиту и уравнотежену слику света. Као да је песнику после тамних тонова Црне поморанџе била потребна виталистичка интонација да би се обновила она равнотежа у разумевању света разапетог између чуда и удеса, између епифаније и пропасти, између обојених ствари и мрачних призора, она равнотежа посебно наглашена књигом Чисте боје. Витализам је битно обележје песама у књизи Радост. Он се јавља не само као последица свакодневних увида у свет, већ као плод вишег и дубљег искуства које сведочи о значају постојаног става о напоредном присуству радости и ништавила.

Јављајући се у највећем броју случајева као песме искуства (неколике песме у овој књизи су обликоване по моделу приче), као изнутра проживљени и изнутра промишљени стихови, нове песме Милана Ђорђевића евоцирају како аутентични свет, тако и свет неповратно изгубљене аутентичности. На једној страни јесте свет детињства, свет градске свакодневице, конкретан до препознатљивости, свет пријатељства и интиме. На другој страни јесте свет медијских манипулација и политичког зла, свет отуђене спознаје и одбачене интиме. „Читам велику књигу света”, каже песник у песми „Књига”. Представљајући свет као књигу која се увек изнова, у самоћи и тишини, прочитава, ови стихови разумеју свет и као „окрутну књигу” и као „нежну књигу без краја”.

Једноставнија у изразу и сведеније метафорике од претходних Ђорђевићевих књига Радост представља израз воље за једноставним говором о основним емоцијама и увидима, о једноставним и неупоредивим елементима свакодневице и приватног живота. „Да, и ти ћеш ми коначно доћи / мала, обична дневна радости. / Бићеш комад ражаног хлеба / или чаша пуна леденог млека”, каже се у песми „Мала радост”. Таква, дакле, јесте радост, која се нашла у наслову Ђорђевићеве књиге, што је не само израз песничке слике и спознаје света већ и израз оствареног поетичког избора. Магијски веризам Ђорђевићевих сугестивних и проживљених стихова окренут је постсимболистичком призивању различитости, у чему се види и доказ аутентичног и витализмом испуњеног живота.

Читајући Радост, изнова се уверавамо у оно што већ знамо после Пустиње и Чистих боја – да је Милан Ђорђевић један од водећих савремених српских песника.