Čista radost

POEZIJA U VREMENU
Takva i tolika strasna predanost svetu, kakva se ispoveda u knjizi pesama Milana Đorđevića Radost, mora se podeliti sa drugima. Otuda su gotovo sve pesme u ovoj Đorđevićevoj knjizi nekome posvećene, mimo toga što su pesničke retkosti upućene sve ređim čitaocima. Nekada su te posvete direktne, obično posvećene književnim saputnicima, kao izraz književnih, poetičkih ili pak prijateljskih srodnosti. Ali su još češće to posvete kojima se evocira konkretni, stvarni život sa uzletima i padovima, sa časovima očaja i časovima ushićenja. Upravo tako: Đorđevićeve pesme poznaju i jednu i drugu mogućnost, i obe ih prizivaju štedro i sugestivno, sa dubljom spoznajom o njihovoj konačnoj, kao i svakodnevnoj nerazlučivosti.

Kada se povodom Đorđevićevih stihova naglasi predanost svetu, onda u toj predanosti ne treba videti ni himnični odnos, ni paradoksalno povezivanje različitih ili suprotstavljenih sadržaja jednog te istog sveta. U ovim stihovima svet se prihvata uprkos svemu, pa čak i uprkos kritičkoj intonaciji, gorčini ili cinizmu koji minu ovim stihovima, podsećajući nas na pesnikov veristički glas iz njegovih knjiga pre Ćilibara i vrta. Prihvatajući svet kao datost, pesnikovi stihovi tragaju za različitostima u njemu, ostajući otvorenih čula za boje i dela sveta, ali i za prizore u kojima se poništavaju kako obojenost čula, tako i ostvarenost ljudskih dela. Tek u tom spregu različitosti koje svetu daju bogatstvo i suprotnosti koje svetu daju dinamiku Đorđevićevi stihovi otkrivaju svoj pravi izazov. Otuda pesme u Radosti odaju utisak punoće i promišljene celovitosti u izrazu.

I koliko god ove pesme bile logičan izraz pesnikove poetike, posebno utvrđene i nagoveštene u knjigama Pustinja i Čiste boje, pesme u Radosti nose vidljiv trag razlike u odnosu na pesnikovu knjigu Crna pomorandža. U toj knjizi se crno javlja kao ključna boja vidljivog sveta, a smrt kao osnovna pesnička tema i kao iskustvo koje se prepoznaje u svemu. Nastale iz takve pozicije, pesme u Crnoj pomorandži suočavaju se sa nihilističkim silama sveta, povremeno se svodeći na jednu jedinu reč, a ta reč jeste – Ništa. Takva tematska i značenjska okosnica knjige Crna pomorandža, donoseći nekoliko vanredno upečatljivih pesama, predstavljala je odstupanje od osnovne pesnikove poetičke pozicije u kojoj se tamni i svetli principi međusobno ne poništavaju, već stoje kao nepopravljive datosti koje, srazmerno toj činjenici, valja uzeti u obzir. Ne bi bilo dobro reći da su pesme iz Radosti kontrapunkt prethodnoj pesnikovoj knjizi, utoliko pre što ove pesme, podrazumevajući ovladano pesničko iskustvo, pa tako i ono izloženo u Crnoj pomorandži, uspostavljaju vrlo celovitu i uravnoteženu sliku sveta. Kao da je pesniku posle tamnih tonova Crne pomorandže bila potrebna vitalistička intonacija da bi se obnovila ona ravnoteža u razumevanju sveta razapetog između čuda i udesa, između epifanije i propasti, između obojenih stvari i mračnih prizora, ona ravnoteža posebno naglašena knjigom Čiste boje. Vitalizam je bitno obeležje pesama u knjizi Radost. On se javlja ne samo kao posledica svakodnevnih uvida u svet, već kao plod višeg i dubljeg iskustva koje svedoči o značaju postojanog stava o naporednom prisustvu radosti i ništavila.

Javljajući se u najvećem broju slučajeva kao pesme iskustva (nekolike pesme u ovoj knjizi su oblikovane po modelu priče), kao iznutra proživljeni i iznutra promišljeni stihovi, nove pesme Milana Đorđevića evociraju kako autentični svet, tako i svet nepovratno izgubljene autentičnosti. Na jednoj strani jeste svet detinjstva, svet gradske svakodnevice, konkretan do prepoznatljivosti, svet prijateljstva i intime. Na drugoj strani jeste svet medijskih manipulacija i političkog zla, svet otuđene spoznaje i odbačene intime. „Čitam veliku knjigu sveta”, kaže pesnik u pesmi „Knjiga”. Predstavljajući svet kao knjigu koja se uvek iznova, u samoći i tišini, pročitava, ovi stihovi razumeju svet i kao „okrutnu knjigu” i kao „nežnu knjigu bez kraja”.

Jednostavnija u izrazu i svedenije metaforike od prethodnih Đorđevićevih knjiga Radost predstavlja izraz volje za jednostavnim govorom o osnovnim emocijama i uvidima, o jednostavnim i neuporedivim elementima svakodnevice i privatnog života. „Da, i ti ćeš mi konačno doći / mala, obična dnevna radosti. / Bićeš komad ražanog hleba / ili čaša puna ledenog mleka”, kaže se u pesmi „Mala radost”. Takva, dakle, jeste radost, koja se našla u naslovu Đorđevićeve knjige, što je ne samo izraz pesničke slike i spoznaje sveta već i izraz ostvarenog poetičkog izbora. Magijski verizam Đorđevićevih sugestivnih i proživljenih stihova okrenut je postsimbolističkom prizivanju različitosti, u čemu se vidi i dokaz autentičnog i vitalizmom ispunjenog života.

Čitajući Radost, iznova se uveravamo u ono što već znamo posle Pustinje i Čistih boja – da je Milan Đorđević jedan od vodećih savremenih srpskih pesnika.