Субверзивни црноберзијанац духа

РЕМБООВИ ШКОЛСКИ ДАНИ  
Док је његов брат Фредерик школу доживљавао као непријатну болест од које ће се по сили ствари излечити око осамнаесте године, Артур је школу третирао као професију. Да би стекао приступ забрањеним ауторима, какав је био Катул, упустио се у пословни подухват: нудио је да, за мали проценат, ђацима који живе у интернату купује књиге. Одлазио је у књижару у својој родној кући, узимао на кредит коју год књигу је хтео, читао је у постељи не расецајући странице, да би је сутрадан заменио за књигу коју је и требало да купи. Резултат: зарађени новац и познавање недозвољене литературе.

Легенда о песнику који је презрео редовну плату зарад Уметности представља увреду Рембоовој ингениозности. У затворској економији школе он је био алтернативни добављач. Развила се црна берза домаћих задатака, па се неко време чинило да она чак подиже општи академски ниво. Богати ученици, уз то и лењи или неспособни, унајмљивали су Артура Рембоа да им пише домаће задатке из латинског. На часу математике он би тихо исписао неколико песама на латинском, на исту тему. Сваки од тих домаћих задатака имао је особен стил, прилагођен муштерији. Кад су на часу читали своје купљене домаће задатке, ти глупи ђаци звучали су као апсурдно бриљантне пародије самих себе.

Није нам сачуван ниједан од тих кривотворених задатака – са могућим изузетком једне песме на латинском објављене у часопису Moniteur de l’Enseignement Superieur, а чији је аутор Алфред Мабиј, један иначе сасвим просечан ученик из Рембоовог одељења. Међутим, нешто средине деветнаестог века.

Ова услужна мануфактура која паразитира на образовном систему представља изванредно достигнуће за једног петнаестогодишњака. Рембо је одлично препознавао захтеве тржишта, а сопствени наступ је пажљиво прорачунавао. У мемоарима његових другова из одељења читамо да је већ тада поседовао ону мешавину театралности и незаинтересованости која обично прераста у легенду. Сваког месеца била је нека нова прича о Рембоу. Понекад је писао исти домаћи задатак на три језика, француском, латинском и грчком, све у стиху. На часовима математике наставнику је давао песме уместо решених једначина. Угледајући се на књигу свог оца, Grammaire Nationale са коментарима, свом разредном је уручио детаљан списак стилистичких грешака у Боалоовом спису L’Art poétique (1674) – који се иначе сматрао апсолутно ауторитативним мерилом исправности песничких радова. Овим је за три године претекао водећег виртуоза међу тадашњим песницима, Теодора де Банвила, који ће својим радом Petit traité de poésie française (1872) поставити смернице школе l’art pour l’art и изложити схватање према којем је Боало обична трапава незналица.

За Рембоа, Collège de Charleville представљао је сцену. На шесточасовном регионалном такмичењу 1869, на којем је победио, од 6 до 9 изјутра правио се да спава пружен преко стола, не пишући ништа. Кад га је управник нервозно упитао за разлог, рекао му је да је пропустио доручак. Послали су домара да донесе корпу с јелом. Рембо је натенане доручковао, поново се пружио по столу, а у тренутку кад је часовник почео да одбија подне предао је своју песму, довршену и без иједне грешке. Четрдесет година касније управник се томе још увек није могао начудити.

(...)

Као петнаестогодишњак, Рембо је имао више поштовалаца него пријатеља, али вештина којом је писао донела му је положај цењеног припадника своје школе, миљеника неколицине школских старешина које су, кад се све сабере, радо игнорисале то што овај награђивани ђак занемарује математику, чита недозвољене књиге, пушта косу, или чак то што је једном приликом друга из одељења гађао речником. Фредерик, на кога је пала оптужба да је нацртао наставника историје како се купа “без смоквиног листа”, то што је и даље ишао у школу дуговао је свом брату. Њега су сматрали “лењим и лоше нарави”, али је управник био “склон попустљивости”, како извештава школски инспектор:

Брат овог полазника дневне наставе је најбољи ученик у школи – млади Рејмбо (sic), један од наших награђених ђака. Ако бисмо га избацили, сигурно би отишао и његов брат, што би био изузетно велик губитак за школу.

Први знаци отворене субверзивности у Рембоовом делу заправо откривају жељу да аутор потврди своје место у друштвеној заједници школе. Да би империјалне власти уверио у свој бескомпромисни конзервативизам – а вероватно и да мало уштеди на наставничким платама – Collège de Charleville се удружио са оближњом богословијом. Старији младићи који су се припремали за свештенички позив сад су имали заједничке часове са градском „нижом класом”. Свака учионица постала је француски парламент у малом: нервозни ménage репресивних клерика и реформама склоних либерала.

То вежбање кохабитације нагласило је разлике које су до тада биле тривијалне. Богослови су постали још надувенији и извештаченији; почели су да носе бурмутице и да лове идеолошке грешке у предавањима својих наставника. Ђаци-световњаци постали су још профанији, пушили су цигарете и изражавали атеистичке и либералне идеје. Нешто од тог пркосног става може се препознати у раним Рембоовим стиховима: у песми „Les Premières communions” девојка која се причешћује жали се како је још “подилазе трнци од гњилог Исусовог пољупца”, а у „Le Châtiment de Tartufe” опат мастурбира “док безубим устима балâви Вјерују”.

Будући једини ученик способан да надјача богослове у академској борби, Рембо је постао школски шампион. Да није било њега, уручивање годишњих награда претворило би се у редовно понижавање. Хиљаду осамсто шездесет девете освојио је осам првих награда, укључујући награду за „Религијско образовање”. Додатну славу стекао је кад је у неприлику довео наставника историје, опата из богословије. Поставио је питање о гледању Цркве на религијске ратове, масакр на дан светог Бартоломеја и на инквизицију. Прву награду из историје очигледно је потпуно заслужио. Године 1870, што можда и није изненађење, парада његових награда (седам првих места) била је умрљана слабим „четвртим местом” из историје. Рембо је све већом брзином превазилазио наставни програм. Реченица из једног од његових есеја изазвала је мали шок у читавој школи: “Мара и Робеспјере, млади вас чекају!”

Неће млади морати дуго да их чекају.

Грејам Роб

С енглеског превео Иван Радосављевић

(Одломак из ширег текста који објављује Београдски књижевни часопис)