Јерихонске трубе

Седмог дана опсаде Јерихона, израиљска војска седам пута обилазише град док свештеници на прочељу поворке трубљаше у седам труба од рогова овнујских. Када седми пут свештеници затрубише у трубе, Исус Навин рече народу: „Вичите, јер вам Господ даде град!”

„Тада повика народ и затрубише трубе, и кад народ чу глас трубни и повика иза гласа, попадаше зидови на месту свом; и народ уђе у град.” (Исус Навин 6:6-20)

Јерихон је био запаљен и уништен, а од времена ове библијске легенде не памти се рат буком. Било је буке, али не с обе стране – све до садашњих дана, када по Србији народ поче да бучи у две октаве, што је локални допринос вештини ратовања коју би и Карл фон Клаузевиц свакако узео у разматрање.

Пандемија је негде мотив приближавања. Не и овде. Док председник у својим рукама обједињава законодавну, извршну и судску власт, поделе унутар друштва се продубљују.

Прозори и терасе, с једне, и кровови с друге стране, постали су позорнице опасног децибелског надметања незадовољних грађана и јуришних одреда власти – „навијача” и ботова повучених са собних положаја.

Први, неспремни да ћуте док их власт слуђује и понижава, дувањем у пиштаљке и лупањем у шерпе опомињу. Други бакљадама славе власт која им даје ситни финансијски стимулус и још по неку привилегију партијског чланства.

Друштвене мреже су у временима изолације показале своју моћ. Има ту много манипулација, лажних вести, теорија завере, али и аутентичних снимака како се у привременој болници на Сајму усред дана гледају порно-филмови. Тако смо сазнали и како се манипулисало управником једне месне заједнице у Новом Саду, коме су активисти СНС-а тражили да отвори кров и обезбеди струју да би пуштали „лаке ноте”.

„Вучићу, хапси више ту багру ако мислиш да народ и даље буде уз тебе”, гласи један твит упућен „булументи Ђиласових битанги”. На београдској Карабурми група грађана отерала је „СНС банду и хулигане”.

Војске се овде већ дуго регрутују, а корона је разбуктала страсти и убрзала постројавање и укопавање по рововима.

Чему је било потребно да само три дана пошто је лансирана акција „буком против диктатуре”, владајући СНС промптно на трибину изведе своје активисте? Зашто власт смиривањем јавности и избегавањем сукоба није покушала да повећа број својих гласача?

Није, јер то није у природи ове власти, па не чуде оцене да је Србија последњих недеља показала претерану склоност недемократским одговорима на кризу. На листи „Фридом хауса” Србија је изгубила статус „делимично консолидоване демократије” и упала у групу „хибридних режима”, које карактеришу слабе демократске институције и озбиљни изазови у одбрани политичких права и грађанских слобода.

Пандемија и ванредно стање истругали су нерве регрутима обе стране. Једна варница може да запали пожар, али власт то или не види, или мисли да може овако унедоглед.

Председник је обећао да у време пандемије неће о политици. Никога од ривала није прозвао по имену, али је нашао пута и начина да (пре)честим обраћањима нацији шаље политизиране поруке. Организација контрабуке никако није могла да прође без његовог знања. Чему?

Уколико је мотив овог политичког варијетеа да се покаже да нико други у овој земљи не може да има другачије мишљење од владајућег, или било какву иницијативу, онда је то потврда политичке неписмености. И безидејности, пошто копија увек мање вреди од оригинала.

Журба да се противници блокирају указује само на страх. Власт је умногоме манипулисала страхом рачунајући да ће се то исплатити оног тренутка када се крене у завршницу предизборне кампање. Могла би то да буде погрешна рачуница у временима када хиљаде губе посао.

Бакљаде су навеле лидера Двери да изјави да за њега „полицијски час не важи” све док „плаћеници СНС-а који се слободно шетају и оргијају по Србији у то време не буду ухапшени и кажњени”. Власт је сопственим примером дала повод за рушење ауторитета државе.

Тврде да је криза помогла расту председникове популарности. Али, расположење ћутљиве већине одувек је било највећа енигма истраживачима јавног мњења. Верујем само интерним анализама. Громогласни раст рејтинга некако се не уклапа у шерпе и лонце.

Надмена бахатост, или мање-више прикривена сила, по правилу су израз слабости, а не снаге, како би њихови протагоности волели да изгледају.

Опозиција такође има свој део одговорности. Не за пиштаљке и шерпе, јер њиховом позиву би се ретки одазвали, већ за неодговорне претње обарањем власти, за неконзистенте критике које данас нападају оно што је јуче било захтевано.

Политички амбијент у Србији је и пре избијања пандемије био лош. Сада, пропраћен реским звуком шерпи и звучника, још је гори. Потреба за „есцајг револуцијом”, како је надахнуто назвао колумниста Ранко Пивљанин, сигнал је да је доста ћутања. Најава много веће буке када све ово с короном прође.

Власт је својим понашањем себе довела у позицију да ће или морати да услиши гласове незадовољства, и тако себи продужи живот у квалитетнијем политичком и социјалном амбијенту, или ће сматрати да је довољно моћна да егзерциром силе успостави ред по сопственим правилима.

Знају ли председник и влада колико се људи у овом тренутку пита чему све ово води? Нудим одговор: све очиглединији анимозитет лако може да се спусти на улице. Да се води тачки кључања. Да се претвори у грађански рат. И шта онда? Обрачуни са суседима, јурњава за проказаним политичким противницима. Па ко смлати више.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa