Jerihonske trube

Sedmog dana opsade Jerihona, izrailjska vojska sedam puta obilaziše grad dok sveštenici na pročelju povorke trubljaše u sedam truba od rogova ovnujskih. Kada sedmi put sveštenici zatrubiše u trube, Isus Navin reče narodu: „Vičite, jer vam Gospod dade grad!”

„Tada povika narod i zatrubiše trube, i kad narod ču glas trubni i povika iza glasa, popadaše zidovi na mestu svom; i narod uđe u grad.” (Isus Navin 6:6-20)

Jerihon je bio zapaljen i uništen, a od vremena ove biblijske legende ne pamti se rat bukom. Bilo je buke, ali ne s obe strane – sve do sadašnjih dana, kada po Srbiji narod poče da buči u dve oktave, što je lokalni doprinos veštini ratovanja koju bi i Karl fon Klauzevic svakako uzeo u razmatranje.

Pandemija je negde motiv približavanja. Ne i ovde. Dok predsednik u svojim rukama objedinjava zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast, podele unutar društva se produbljuju.

Prozori i terase, s jedne, i krovovi s druge strane, postali su pozornice opasnog decibelskog nadmetanja nezadovoljnih građana i jurišnih odreda vlasti – „navijača” i botova povučenih sa sobnih položaja.

Prvi, nespremni da ćute dok ih vlast sluđuje i ponižava, duvanjem u pištaljke i lupanjem u šerpe opominju. Drugi bakljadama slave vlast koja im daje sitni finansijski stimulus i još po neku privilegiju partijskog članstva.

Društvene mreže su u vremenima izolacije pokazale svoju moć. Ima tu mnogo manipulacija, lažnih vesti, teorija zavere, ali i autentičnih snimaka kako se u privremenoj bolnici na Sajmu usred dana gledaju porno-filmovi. Tako smo saznali i kako se manipulisalo upravnikom jedne mesne zajednice u Novom Sadu, kome su aktivisti SNS-a tražili da otvori krov i obezbedi struju da bi puštali „lake note”.

„Vučiću, hapsi više tu bagru ako misliš da narod i dalje bude uz tebe”, glasi jedan tvit upućen „bulumenti Đilasovih bitangi”. Na beogradskoj Karaburmi grupa građana oterala je „SNS bandu i huligane”.

Vojske se ovde već dugo regrutuju, a korona je razbuktala strasti i ubrzala postrojavanje i ukopavanje po rovovima.

Čemu je bilo potrebno da samo tri dana pošto je lansirana akcija „bukom protiv diktature”, vladajući SNS promptno na tribinu izvede svoje aktiviste? Zašto vlast smirivanjem javnosti i izbegavanjem sukoba nije pokušala da poveća broj svojih glasača?

Nije, jer to nije u prirodi ove vlasti, pa ne čude ocene da je Srbija poslednjih nedelja pokazala preteranu sklonost nedemokratskim odgovorima na krizu. Na listi „Fridom hausa” Srbija je izgubila status „delimično konsolidovane demokratije” i upala u grupu „hibridnih režima”, koje karakterišu slabe demokratske institucije i ozbiljni izazovi u odbrani političkih prava i građanskih sloboda.

Pandemija i vanredno stanje istrugali su nerve regrutima obe strane. Jedna varnica može da zapali požar, ali vlast to ili ne vidi, ili misli da može ovako unedogled.

Predsednik je obećao da u vreme pandemije neće o politici. Nikoga od rivala nije prozvao po imenu, ali je našao puta i načina da (pre)čestim obraćanjima naciji šalje politizirane poruke. Organizacija kontrabuke nikako nije mogla da prođe bez njegovog znanja. Čemu?

Ukoliko je motiv ovog političkog varijetea da se pokaže da niko drugi u ovoj zemlji ne može da ima drugačije mišljenje od vladajućeg, ili bilo kakvu inicijativu, onda je to potvrda političke nepismenosti. I bezidejnosti, pošto kopija uvek manje vredi od originala.

Žurba da se protivnici blokiraju ukazuje samo na strah. Vlast je umnogome manipulisala strahom računajući da će se to isplatiti onog trenutka kada se krene u završnicu predizborne kampanje. Mogla bi to da bude pogrešna računica u vremenima kada hiljade gube posao.

Bakljade su navele lidera Dveri da izjavi da za njega „policijski čas ne važi” sve dok „plaćenici SNS-a koji se slobodno šetaju i orgijaju po Srbiji u to vreme ne budu uhapšeni i kažnjeni”. Vlast je sopstvenim primerom dala povod za rušenje autoriteta države.

Tvrde da je kriza pomogla rastu predsednikove popularnosti. Ali, raspoloženje ćutljive većine oduvek je bilo najveća enigma istraživačima javnog mnjenja. Verujem samo internim analizama. Gromoglasni rast rejtinga nekako se ne uklapa u šerpe i lonce.

Nadmena bahatost, ili manje-više prikrivena sila, po pravilu su izraz slabosti, a ne snage, kako bi njihovi protagonosti voleli da izgledaju.

Opozicija takođe ima svoj deo odgovornosti. Ne za pištaljke i šerpe, jer njihovom pozivu bi se retki odazvali, već za neodgovorne pretnje obaranjem vlasti, za nekonzistente kritike koje danas napadaju ono što je juče bilo zahtevano.

Politički ambijent u Srbiji je i pre izbijanja pandemije bio loš. Sada, propraćen reskim zvukom šerpi i zvučnika, još je gori. Potreba za „escajg revolucijom”, kako je nadahnuto nazvao kolumnista Ranko Pivljanin, signal je da je dosta ćutanja. Najava mnogo veće buke kada sve ovo s koronom prođe.

Vlast je svojim ponašanjem sebe dovela u poziciju da će ili morati da usliši glasove nezadovoljstva, i tako sebi produži život u kvalitetnijem političkom i socijalnom ambijentu, ili će smatrati da je dovoljno moćna da egzercirom sile uspostavi red po sopstvenim pravilima.

Znaju li predsednik i vlada koliko se ljudi u ovom trenutku pita čemu sve ovo vodi? Nudim odgovor: sve očiglediniji animozitet lako može da se spusti na ulice. Da se vodi tački ključanja. Da se pretvori u građanski rat. I šta onda? Obračuni sa susedima, jurnjava za prokazanim političkim protivnicima. Pa ko smlati više.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista