Dodikov kandidat za izbore kojih neće biti

„Kad bi baba imala točkove, bila bi tramvaj.” Sledi: „Baba nema točkove” i „Tramvaj ima točkove”, a zaključak: „Baba je tramvaj bez točkova” i „Tramvaj je baba s točkovima.”

Polazna teza uzima se kao aksiom, što znači da se ne dokazuje, a sve koje iz nje slede izvedene su i logički i sadržajno korektno. Zaključak, međutim, iako formalno logičan, sadržajno predstavlja ordinarnu glupost. Ova varijacija na Aristotelov silogizam asocira na mehanizam funkcionisanja protektorata u BiH.

Konkretno: Prvo, Šmit je v. p., iako to nije, ali to je aksiom koji se ne dokazuje. Drugo, v. p. ima Bonska ovlašćenja i može da uradi šta god hoće, uključujući i da menja krivični zakon, iako je to u isključivoj nadležnost parlamentarne skupštine. Treće, sudija neustavnog suda BiH presuđuje predsedniku republike na osnovu falsifikovanog krivičnog zakona, a pošto on neće da primi presudu, raspisuje poternicu. Četvrto, na osnovu presude da predsednik Dodik više nije predsednik, CIK BiH raspisuje vanredne izbore, iako je Narodna skupština Republike Srpske sve to poništila i Dodik i dalje funkcioniše kao predsednik u punom kapacitetu. Peto, Dodikova stranka imaće kandidata za vanredne izbore kojih neće ni biti.

Sve u svemu, scenario za satiričnu TV seriju o političkom životu u BiH, koji se pretvorio u teatar apsurda. O tim bezbrojnim manipulacijama u izvedbi UN, EU, PIK-a, CIK-a, s ustavom, zakonima, procedurama u trajanju od 30 godina, već je dovoljno rečeno. Narodna skupština Republike Srpske donela je dve važne odluke: referenduma će biti, vanrednih izbora neće biti. Mogu oni da donesu odluku u kancelariji u Sarajevu, ali izbori se sprovode na entitetskom terenu, gde Dodik uživa podršku. Koliko taj Šmit ima divizija, upitao bi Staljin? Šmit ima SB UN, EU, koaliciju voljnih, Nemačku, Eufor, NATO, Bundesver. Dodik ima policiju, srpski puk OS BiH, veterane, dobrovoljce, straže na entitetskim granicama, ali i naklonost Rusije, Kine i SAD.

Ali, badava Šmitu EU kad bez glasova Orbana i Fica nema konsenzus protiv Dodika. Ne vredi mu ni NATO, jer tu komanduju Amerikanci, a Tramp neće da se meša izvan SAD, pa ni u BiH. „Koalicija voljnih” okuplja se zbog Ukrajine, a ne zbog BiH, a non-pejperovci (Nemačka, Francuska, Britanija) su se prićutali, tako da izgleda da je sve palo na teret Nemačke. Ova ga, opet, izgleda prebacuje na Sloveniju, Hrvatsku i Albaniju, koje, kažu u Beogradu, stvaraju vojni savez za pritisak na Srbiju, implicitno i na Srpsku.

A šta znače ona žandarmerija, policijski rezervisti, dobrovoljci, veterani, naoružani narod naspram Šmita? Referendum treba da ih mobiliše da podrže odluku Skupštine Republike Srpske da vanrednih izbora neće biti i obeshrabre one iz opozicije koji bi eventualno prihvatili šansu koju im nudi Šmitov CIK. Najjači kandidat opozicije, gradonačelnik Banjaluke Draško Stanivuković, odmah je shvatio rizik da ga optuže za izdaju volje naroda i sačekaće regularne izbore 2026, ali biće i željnih da osete ukus vlasti, pa makar i uz taj rizik, i na godinu dana sa sedištem u OHR-u.

Pored naklonosti globalnih lidera, narodna volja je ono na šta se Dodik pre svega oslanja i sveže sondaže javnog mnjenja pokazuju da može da računa na najmanje 62 odsto glasova, a tolika je negde procentualno i podrška njegovoj partiji. Međutim, čak i narod može da zakaže, jer je tokom minulih 30 godina navikao da živi pod protektoratom, da mu se otimaju nadležnosti, nameću zakoni, smenjuju političari koje je izabrao. Dejton, Hag, Brisel su toponimi laži i prevare srpskog naroda. „Kuvanja žabe”, koje protektorat praktikuje tri decenije u BiH, treniran je na nepravdu, da je trpi i zaboravlja šta mu je oteto i nametnuto, a sve u ime mira i stabilnosti. To neminovno vodi u apatiju i malodušnost.

Dodik je mnogo više želeo i obećao nego što je ostvario. A koji političar to nije? I Putin je očekivao da će ga Ukrajinci dočekati kao oslobodioca, i Tramp je verovao da će s njim postići sporazum za mesec dana. Dodikova velika zasluga je u tome što godinama i narod i protektorat „zapaljivom retorikom” podseća na to šta su sve Srpskoj oteli i nametnuli. Često je odlagao, privremeno odustajao, ali nije dozvolio da se vremenom, inercijom i adaptacijom zaboravi. A sve dok narod pamti, ima motiv da se bori da oteto vrati, nametnuto ukloni. Uspeo je da referendum uvede povodom Dana republike, a koliku to ima težinu svedoči da krajem svake prethodne godine iz Brisela i Sarajeva kreće kampanja protiv januarskog praznika koji ima veliki simbolički kapacitet. Zahvaljujući tome, danas niko ne dovodi referendum u pitanje.

Dodik je uspeo da internacionalizuje problem na najvišem nivou. Iako je BiH geografski u dvorištu EU, iako se Republika Srpska deklarisala za evropski put, o njoj danas razgovaraju Putin i Tramp, a ne Ursula fon der Lajen. Cvijanovićeva se onomad vratila iz Vašingtona, gde je boravila na poziv domaćina, iako je pod američkim sankcijama. Dodik je sveže stigao iz Moskve, gde je bio s Lavrovom, Šojguom, Ušakovom, Putinovim timom za spoljne i bezbednosne poslove koji pregovara i o Ukrajini. O njoj pak dve supersile ne mogu da razgovaraju kao o izolovanom problemu. Vučić je po povratku iz Pekinga i susretu sa Sijem i Trampom najeksplicitnije ikad izjavio da „apsolutno podržava Srpsku i predsednika Dodika”. Bez one ritualne prethodne fraze „Srbija poštuje suverenitet i teritorijalni integritet BiH”. Suvišne, jer granicu na Drini priznao je još Milošević 1992. Uostalom, kad kaže da su u blokade u Srbiji umešani prsti nekih neimenovanih stranih službi, onda to sigurno nisu ni ruske ni kineske, nego iste one koji rade o glavi Srpskoj i Dodiku, a ovaj se ne libi da ih imenuje.

Da li u kontekstu nejavnih dogovora na globalnom vrhu Tramp–Putin–Si, u koje je uključen i Dodik, treba tumačiti i njegovu izjavu da će SNSD možda imati kandidata na vanrednim izborima? Logika bi bila sledeća: ako se na tim spornim izborima u novembru pojavi neki autsajder ili više njih, taj i takav će, kako je najavila Irena Hadžiabdić iz CIK-a, biti formalno izabran kolikim-tolikim brojem bošnjačkih glasova iz FBiH poreklom iz Republike Srpske, te će dobiti imprimatum PIK-a, OHR-a i „v. p.”. Dodali bismo, i prve čestitke od Merca, Makrona i Starmera. Ako pak Dodik kandiduje nekog od svojih ljudi od poverenja i ugleda, te za ovog proradi moćna mašinerija SNSD-a, taj će nesumnjivo i pobediti. Tako bi se spasla čast tri evropske velesile i njihovog tragikomičnog štićenika Šmita. Nešto slično kao s Ukrajinom: Putin i Tramp su marginalizovali EU, ali ovaj potonji im posle njihovih razgovora ipak telefonom ponešto prepriča šta je bilo za velikim stolom, baš kao i Zelenskom.

Mana ovog scenarija jeste to što bi mogao da izazove konfuziju u najšire izborno telo. Da li će vanrednih izbora biti ili ne? Ako ih bude, ko će biti kandidat SNSD-a? Opcija će biti poznata već nakon razgovora Dodika/Cvijanovićeve u Moskvi/Vašingtonu, a referendum će potvrditi da se Šmit o tome ništa ne pita. Putin i Tramp dogovoriće nekoliko uzajamnih poteza kako eksplozivna kriza BiH ne bi dovela do ratnog žarišta. Godina do redovnih izbora biće duga, u njoj će mnogo šta u svetu i BiH biti povoljnije i valja kupovati vreme.

Najzad, postavlja se pitanje šta je kolektivnom Zapadu trebao lažni i nesposobni v. p. Putin onomad reče da Rusija ima zalihe uglja koje joj obezbeđuju energetsku bazu za razvoj u narodnih 900 godina, a zna se i da su joj rezerve nafte i gasa praktično neiscrpne. Evropa ih već danas nema, i uz visoke posredničke provizije kupuje ruske na svetskom tržištu. Madlen Olbrajt svojevremeno je izjavila da je „nepravedno da bogatstvo prirodnim resursima od boga dato Rusiji koristi samo jedna država”. Svi su bili šokirani da Amerika, tada u zenitu moći, otvoreno poseže za tuđim, u Sibiru, delu suverene, ali slabe Rusije. Prirodni resursi Rusije bili su neophodni da kolektivni Zapad održi globalnu dominaciju. Iz perspektive današnje Putinove ere, pretnje državne sekretarke SAD deluju smešne. Sada su postale dragocene i vode, šume i plodno zemljište nevelike Republike Srpske, a Dodik ih ne da. Pošto SAD neće da se vrate nezavršenim poslovima u BiH, hoće Nemci, bošnjački saveznici iz dva izgubljena svetska rata. Bosna im se nalazi pod rukom, tik uz hrvatsku granicu EU. Potomci hrvatskog cveća posipaju ih cvećem, baš kao i njihove pretke 1941. Rusi, Amerikanci i Srbi bili su u tom ratu na drugoj strani, a ta je i danas pobednička za Srpsku i Dodika.

*Profesor emeritus