Модулације и преокрети ван сваке логике

С обзиром на то да покрива мој цртачки период од почетака па до данас, ову књигу заиста осећам као неку врсту резимеа. Стицајем околности замало да буде завршни резиме, каже уз смех, нашаливши се, за „Политику” Мрђан Бајић, а поводом његове управо објављене монографије чији наслов „Мрђан Бајић 2Д = 3Д” није могао бити бољи.

Заиста најтачније доводи у везу уланчен скулпторско-цртачки опус нашег познатог ствараоца, чија је превага, као што и сам каже, сада дата цртачком елементу, због чега је ово издање (Галерија Рима, 2020) ексклузивно. Тај епитет употпуњује и то што се речима у њему, на три језика, сабрало троје еминентних аутора – Антонело Толве, Оливије Каплен и Бранка Арсић – који о Бајићу (1957) и његовој креативности изражавају своја стручна мишљења у прилично различитим кључевима (у дискретном личном тону), дајући свако другачији модел сагледавања и доживљаја уметности о којој пишу. Једино је интензитет исти – снажан. Све поткрепљено обиљем репродукција радова (цртежа али и неизбежних фотографија скулптура), и прегледно и динамично, кроз циклусне периоде нанизане по годинама, почев од 1986. и „Апарата”, преко „Протеза”, „Речника” и „Споменика”, па до „Yugomuzeja”, „Скулптотектура” и на крају дела опуса омеђеног са „Xxl”, уз отворену будућност која почиње 2020.

Приступ који негују текстописци је двострук. Они обухватно анализирају цртачки аспект Бајићевог рада – уз повезивање са скулпторским јер је то неодвојиво – сежући погледом у прошлост, од његових самих почетака, па све до данашњег времена, али дају, по потреби, и већи простор појединим радовима и њиховом „сецирању”, чиме доказују своја теоријска разматрања и у практичном обиму. Читаоцима, тако, пружају прилику да боље разумеју у чему је магија исцртаних линија овог вајара и професора и које је њихово место у реализованим колажним скулптурама.

За Толвеа су Бајићева дела „одраз мисли у трансформацији” које теку у бујицама и чије је преображаје могуће пратити, а уметников пројекат није само оно што он стави на папир очишћено од могућег сувишка. То је и модел који може да води монументалној вајарској реализацији, али може и да се заустави на стадијуму скице јер она у себи већ носи „максималан израз идеје”. „Прелаз са цртежа на макету тек је прелаз са дводимензионалног на тродимензионално, са папира на волумен, од асемблажа до колажа”, наводи Толве, видећи у Бајићевом поступку и жељу да се извесни покидани шавови историје споје у облику визуелне кондензације.

Евоцирајући своје детињство и породичну везу са цртежом као формом, Каплен Бајићева дела смешта између „тврдње и сумње, тежине и лакоће, озбиљности и хумора” и препознаје у њима симболику варљивих равнотежа, слично „стварности којој желимо да приђемо, да је дотакнемо, да је на час ухватимо али за коју никада нисмо сигурни да ћемо је дуже задржати”. Према његовом мишљењу, целокупан Бајићев виталистички проседе, који меша стварности, епохе и просторе, саграђен је на тој несигурности, док цртеж види као његов „примарни језик”, који диктира пулс и динамику његовог разумевања универзума. Његов цртеж је суштински јер нам својим померањима, модулацијама, преокретима изван сваке логике, сматра Каплен, указује да суштина не лежи у граматици формалног система већ у слободи која клизи са једне линије ка другој.

Почетни фокус Бранке Арсић је на Бајићевим скулптурама, у њима се „ствари нагомилавају, лете и беже”, а његово довођење тих ствари у везу али без сједињавања у јединствено тело (што она назива и „односом суседства”) посебан је квалитет превазилажења онтолошког јаза између живог и неживог, који се може пратити и у папирној форми. На њој она, улазећи у симболику боје, запажа и детаље – листе именица, речи које лебде, некад заокружене, а некад размрљане, бројеве и слободно разбацана слова. Уз њих се, наглашава она, цртежни простор значењски продубљује и шири, постајући донекле и путоказ у виду „скела из Грчке митологије које превозе душе из једног у други свет”.

Уз напомену да монографија није једини догађај на јавној сцени који је у вези са Бајићем ових дана привукао пажњу, будући да је током протеклих првомајских празника отворена и пасарела која спаја Калемегдан и приобаље Саве, а чији је саставни део скулптура „Оданде довде”, коју потписује заједно са колегом Ричардом Диконом, питали смо га да додатно опише свој утисак о штампаном подухвату који је угледао светлост дана.

„Књига је у увек озбиљној продукцији Галерије Рима, са текстовима троје пријатеља и великих аутора који су писани баш за ову прилику. Они дају једну дубоку, а вишезначну платформу схватања онога што радим, у за мене блиставој дизајнерској визуализацији Исидоре Николић. Срећан сам јер сам добио један резиме труда у којем је, поред опсесивног понављања тема и бриге за традиционалне пластичке квалитете, можда изговарана и једна посебна и препознатљива реченица која траје и која осим што је лична говори и о историјском и социјалном контексту времена у којем је изговарана. Ако то разазнају и читаоци, и није само мој умишљај, ето вам среће уметничког посла”, рекао је Бајић.