Поново ради циркус

Након готово двомесечне паузе поново ради циркус. Тако би се некако могао сажети извештај о збивањима у Србији након укидања ванредног стања. Најпре су, још током трајања карантина, грађани сваке вечери у осам сати излазили на терасе и прозоре и дуго аплаудирали. Онда су неки почели да ударају у шерпе и лонце и стварају буку. Неколико дана касније појавиле су се бакље на крововима зграда, па су аудио-ефекти употпуњени визуелним. Да би бука била још већа, на терасе су изношени звучници, а могло се чути и цичање електричних гитара. Звук је ускоро почео да се креће, па су с покретног разгласа нешто викали. Један човек је због тога плакао. Његове сузе дирнуле су неке људи који су дошли да му дају подршку.

С обзиром на то да је ванредно стање још трајало, морали су да плате казну. Онда је тај човек њима дао подршку, па су заједно стајали испред скупштине. Затим су дошли неки други људи који су викали на њих. Да им више не би наплаћивала казне, држава је укинула ванредно стање, а пошто су сада слободно могли да се окупљају, људи то више нису хтели. Један човек који је људе позвао да дођу испред председништва рекао им је да иду кући јер их нема много. Сутрадан је тај човек, кога раније ни силом нису могли да уведу у скупштину, из ње изнет јер је унутра дувао у пиштаљку. Успут је хтео да понесе и заставу. У исто време неки други људи, које нико није звао, шетали су у дугачкој колони улицама протестујући, између осталог, против вакцине која још није измишљена. Следећа тачка се изводила на степеништу скупштине. Било је много гурања и викања. Једном човеку је исцепано одело. Неки други човек, који нема одело, сео је на степенице да гладује. То је видео онај човек који је звиждао у скупштини па је и он постио од зоре до заласка сунца. Неки који су се с њим свађали изнели су столице па су и они гладовали. Поподне је дошло много људи да их гледа. Да не би међусобно цепали одећу између њих је стала жандармерија. Сутрадан су се сви разишли.

Тако би догађаје у Србији током последњих десетак дана видели посматрачи неупућени у локална збивања. Много већи проблем имају они који су упућени, а посебно они који би хтели да догађајима дају смисао имајући у виду мишљење свих страна. Запрепашћеност би постала тим већа ако би се ономе што се могло видети додало и оно што се могло чути, али о томе други пут.

Чињенице су свете, интерпретација је слободна. Управо борба за интерпретацију, тачније за простор за интерпретацију, представља суштину спорења које је извазвало горе описану папазјанију и свеопшти пичвајз.

Опозиција тврди да нема приступ медијима, посебно јавним и нарочито ударним информативним емисијама. Власт тврди да се у том погледу ништа није мењало и да су исти услови и аршини важили и док је садашња власт била опозиција, а опозиција власт. Да ствар буде компликованија, у праву су и једни и други. То није само ствар утиска, него и проверљивих бројки. Укратко, представници опозиције се ретко могу видети у ударним информативним емисијама. Истина је, међутим, да другачије није било ни пре десетак година. Заправо, анализе показују да је данас у апсолутним бројкама опозиција мање заступљена него раније. Међутим, кад се има у виду снага опозиционих странака мерена бројем посланика, заступљеност опозиције је пре 2012. била неравномернија.

Појављивање опозиције на телевизији углавном је везано за масовне протесте и индивидуалне скандале који се дешавају у државним институцијама и испред њих, па је вероватно и то разлог за честу појаву ових перформанса. Нико, међутим, не жели да разговара о томе како да се та ситуација пормени. Оно што наизглед чуди је неспремност опозиције да јасно и недвосмислено, а не само начелно, постави захтеве за равноправан, односно сразмеран третман у јавним медијима. Прилика за то указала се прошле јесени, када су организовани састанци власти и опозиције уз посредовање невладиног сектора. Део опозиције који сада предводи протесте напустио је те разговоре а да се није чуо ниједан конкретан захтев, односно предлог везан за медијску заступљеност. Оправдање за хитро повлачење из преговора понуђено је у наводно кратком року који је преостао до избора. Тада је до избора било девет месеци, па тим чудније изгледају садашњи захтеви за одлагање избора до јесени, односно за шест месеци. Све то сведочи да опозиција заправо није заинтересована за промену власти на изборима, а као оправдање јој служи управо медијска подзаступљеност. С друге стране, неспремност власти да самоиницијативно покаже спремност на сразмерну заступљеност опозиције у медијима плод је једноставне рачунице да ће тиме остварити бољи изборни резултат.

На овај или онај начин обе калкулације су рационалне и срачунате на освајање власти, различитим средствима, али у оквирима постојећег система. Оно на шта, међутим, изгледа не рачунају ни једни ни други јесте појава друштвених покрета, који јачају без икакве медијске подршке, а којима рационалност не значи много. Они почивају управо на заговарању ирационалности, подстицању и ослањању на страх и осећај угрожености обичних људи од миграната, нових технолошких и научних достигнућа, скривених глобалних сила и неправди које оне чине. Док садашњи сукоб власти и опозције почива на нарцизму малих разлика, на помолу је тектонски сукоб између света који познајемо и неког другог, којем се тек назиру облици које треба истражити.

Професор на Филозофском факултету у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa