Чекајући правду дочекао пензију

Милорад Цветковић (75), својевремено инспектор рада у општини Лесковац, сада већ давне 1988. године остао је без посла као технолошки вишак. У међувремену дочекао је старосну пензију, али не и окончање судског поступка. Ни после две деценије није успео да се врати на посао, нити да добије накнаду за неисплаћене зараде. У међувремену обратио се Европском суду за људска права у Стразбуру, у чијој пресуди пише да је Цветковићу повређено право на суђење у разумном року и право на делотворан правни лек, односно чланови 6. и 13. Европске конвенције о људским правима.

Цветковић каже да је пре две деценије отказ добио незаконито: „Али ни ја сам дуго то нисам знао”. Радио је као инспектор заштите на раду до 1988. године када су због законских промена и у општини Лесковац одлучили да сачине нову систематизацију радних места. Место инспектора подразумевало је високу стручну спрему коју Цветковић није имао, па је остао нераспоређен и упућен на плаћено одсуство. Двогодишњи период паузирања је истекао, друго радно место није добио и тек тада је сазнао да га је општина одавно одјавила са евиденције запослених. Прва адреса на коју се Цветковић пре две деценије обратио био је суд удруженог рада у Врању, својевремена творевина самоуправљања која је сада само део историје. Тако почиње вишегодишње судовање, а овим радним спором су се бавили и општински и окружни суд у Лесковцу, а предмет је стигао и до Врховног суда Србије. Пресуде које је добијао у своју корист, каже, нису извршаване. Средином деведесетих година прошлог века суд усваја захтев општине Лесковац да се поступак обнови и цела ствар враћа се на почетак. У ишчекивању правде, Цветковић је 1994. године дочекао старосну пензију која је много мања од оне коју би имао да је радио до краја радног века.

Пресудом из Стразбура држави је наложено да овом Лесковчанину исплати противвредност од 2.400 евра накнаде за нематеријалну штету и 600 евра за судске трошкове, али и да се постара да се судски поступак доведе до краја пред домаћим судом. Овакав исход представља охрабрење, али Цветковић сматра да његова битка још није завршена.

– Не могу да будем задовољан све док се ствар правно не доведе до краја. Имам 75 година и није ми лако да проучавам и тумачим законе, пишем суду дописе, јер нисам правник, уместо да изађем, видим се и попричам са колегама или погледам неку емисију. За мене то је велико оптерећење, али и трошак. По нашем закону, радни спор може да траје највише шест месеци, а мој, ето, траје већ 20 година и за то нико не одговара – каже Цветковић.
Он сматра, међутим, да ни Европском суду за људска права ажурност није јача страна. Представку је упутио пре четири године, а, пошто одговор није стизао, послао је и додатно писмо у Стразбур. Тамошњем суду замерио је што предмете не решава брже и изнео утисак да између спорости српског правосуђа и Европског суда као да нема разлике. Уверен је да је тај протест убрзао доношење најновије пресуде.